Unutar mene su kadrovi Torinskog konja – vruć krompir i nemaština. Useljen je i nepozvan u meni Bela Tar (Béla Tarr). Moja su usta prežvakana, zdrobljena i otvorena. Niz otvore svetom rasipam odćutane tišine. Iz utrobe potežem glas gladi. Gladna sam neplodnih tla i po nekih ljudi iz kojih ne mogu da niknem.

Jednom smo skupa brojali tuđe gotovo ugašene grobljanske sveće. Jednom smo skupa glavom uz glavu želeli da zajedno mremo. Jednom smo govorili razumeći se, jednom su dva silom brata volela vrisak noći dok tminu siluje zora. I nije nas krv vezivala, samo smo se, dva zaljubljena jadnika, iz želje da imamo što ipak nikada nećemo, tako zvali.

Pod nogama mi, danas samoj, mile mravi. Niz vrat mi se beštija duga i tanka penje. Ništa od tog ne vidim, samo osećam, jer očiju nemam, kod silom brata su zaboravljene.

Moja je unutrašnjost postelja Eme Bovari (Emma Bovary), ona poslednja, i vriskom njene žive kćeri, tom dečijom suzom nakvašena. Ti si možda meni, posle nas, šina Karenjinog (Анна Каренин) voza ili si omča Marine Cvetajeve (Марина Цветаева) ili si žilet Jesenjina (Есенин) koji me nesvesno tera da krvlju ispišem nas. Mi smo, ipak, bajate glave nad neplodnom zemljom bili. Tu smo prtili želje moje, gomilao si i po neku tvoju. Al’, jalova zemlja ne rađa ni seme dva brata jer bili smo ipak, samo, silom braća.

Volja je kadkad bludna. Hteli smo što se jedino hteti može i što se rodilo ne bi ni na plodnoj zemlji Skarlet Ohare (Scarlett O’Hara).

Gde prošlost plače sadašnjost jeca Trošno kopito Torinskog konja

Gde prošlost plače sadašnjost jeca

Zato sam možda prebijeni konj kome Niče (Nietzsche) govori izvini ‘mesto gazde što iz biča poteže. Zato je u meni čitav i oskudan Torino, nejake noge, kopita trošna, jauk u nedrima, zato mi i šapće izvini neko ko mi ne duguje ništa.

Ti ćutiš, silom brate, ćutiš. U toku je dvoboj, ja sam Puškin (Пушкин), ja sam Turgenjev (Тургенев). Ja sam ubijena, ubio si mene.

Jer sve smo mogli postati da smo hteli, da smo zaista u nama ljubav sreli. Ja sam počela da volim istog trena kada si zatvorio naša vrata, dok ti nisi ni stigao da zavoliš mene. Ljubav se rodila izvan toplih domova, u nekoj kafani kroz srču mesečine, kroz samoću koja u birtiji broji vreme. Još mi se s tobom želi što biti neće, da je da me još malo zavara dodir tvojih reči kojima si hteo da me voliš do kraja.

Što god da je iz nas izlazilo stvaralo je za ljubav pogrešno vreme. Jer silili smo se na ljubav i ne znajući da će jednom neko od nas da odustane i drugog odsustvom da natera da voli. Neko je noćas za tobom plakao, to nisi bio ti. Zbog sebe, oni koji odlaze, plaču ako ostavljaju nekoga koga vole.

Izvori fotografija: rebloggy.com, weheartit.com


Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.

Editors choice