True Life Story: Žrtve uklete kuće

Jovana se u malo mesto u Sremu doselila sa majkom početkom devedesetih, bežeći od ratnog vihora koji je rušio sve na prostorima bivše Jugoslavije. Tada je tek zakoračila u pubertet i sve scene stradanja i krvoprolića zauvek su se urezale u njeno sećanje.

Prvi meseci po dolasku u novu sredinu bili su užasni. Bez para, bez ikakvih sredstava za život, Jovana i njena majka živele su u izbegličkom kampu. Dani su prolazili sporo, u bedi, neizvesnosti i očajanju. Majka se trudila da koliko-toliko zaštiti ćerku od svega lošeg čemu su bile izložene, međutim, Jovana je imala samo svoj dnevnik koji je pisala nekom starom olovkom, suze i jedan mali prozor kroz koji je posmatrala svet i maštala o srećnijoj budućnosti.

Oca nikada nije upoznala, niti je to želela nakon saznanja da je napustio nju i majku odmah po njenom rođenju.

Iako je gospođa Vera bila učiteljica po profesiji, posla nije bilo, tako da je počela da sprema kuće po selu ili da ide u nadnicu. Kako bi zaradila neki dinar, provodila je po ceo dan u poslu, a Jovana je ostajala sama i pisala svoj dnevnik.

Jednog dana kao da ih je Bog pogledao. Iz lokalne škole se proneo oglas da se traži nova učiteljica jer je stara otišla u penziju. Pošto su je mnogi u selu već znali, Vera je uspela da dobije posao, jer je svima bilo žao samohrane majke sa detetom. U tom trenutku činilo se da počinje novo, lepše poglavlje njihovih života. Ne samo što je dobila posao, već i ovlašćenje da se useli u učiteljski stan koji se nalazio u kući nedaleko od škole, pa se Vera ubrzo sa osmehom na licu preselila sa ćerkom na novu adresu.

Jovani se kuća nije dopala od samog početka. Ne samo što je bila zapuštena i trošna, nego joj je bilo tužno što su tu same, što je samo njihov od tri stana useljen. U izbegličkom kampu, koji je ostao na drugom kraju sela, bar je imala drugare.

Ubrzo po useljenju, Jovana je osećala uznemirenost i nije joj se dopalo da tu bude sama, pa je vreme posle škole uglavnom provodila na ulici pred kućom, pod starom lipom, najčešće sa nekim drugarom.

Preko puta kuće nalazila se lokalna kafana, i to joj je ponekad remetilo druženje jer su pijanice često umele da se prepiru sa decom i dobacuju im. Međutim, Jovana tad nije ni slutila da je jedne oči iz te jazbine posmatraju drugačije. Da je vrebaju! Jednog sunčanog jesenjeg popodneva, sedeći na klupi pod lipom, doživela je neprijatnost kada je iz kafane pretrčao prilično pripiti Krdža, kako je čula da ga zovu, i ponudio joj sladoled. Kada je odbila, pomazio je po vratu i ramenima i rekao joj da je lepša nego njena mama i da samo da poraste još koju godinu… Ne mogavši dalje to da sluša, Jovana je utrčala u kuću i zaključala se. Kasnije je to rekla mami, međutim, gospođa Vera je bila usredsređena na nešto drugo. Već ju je pomalo plašio oštar bol koji je danima osećala u donjem stomaku, pa je odlučila da odmah ujutru ode kod lekara, još uvek ništa ne govoreći Jovani.

Rezultati uopšte nisu bili ohrabrujući i posle intezivnih analiza u Beogradu otkriveno je da Vera ima kancer u poslednjem stadijumu, sa metastazama.

Od trenutka dijagnoze do Verine smrti prošlo je manje od dva meseca. Za Jovanu je to bio težak udarac i šok. Plakala je danima, gotovo sama, bez utehe, ne mogavši da se pomiri sa činjenicom da je izgubila sve što ima.

Vera nije uspela čestito ni da se oprosti od ćerke, umrla je u teškim mukama, nemavši da plati ni lekove protiv bolova. Ali onda je usledio još veći šok za Jovanu – od meštana je saznala da su svi koji su živeli u učiteljskoj kući umrli rapidnom brzinom od najtežih oblika raka. Svi, i mlađi i stariji u poslednjih dvadeset godina, svi iznenada, pa je kuća već postala poznata kao ukleta.
Jovanu je to užasnulo i iako joj niko to nije tražio, odlučila je da se vrati u izbeglički kamp. Ali noć pred odlazak, dok je još pakovala ono malo stvari što je imala i nekoliko uspomena na mamu, zauvek će joj izmeniti život.

Ne sluteći ništa, sedela je na trosedu i razmišljala da li bi njena majka bila živa da se nisu doselile u tu prokletu kuću. Odjednom, čula je lomljavu stakla u kuhinjici. Dok se ona ledila od straha, u sobu je uleteo pijani Krdža i bez reči nasrnuo na Jovanu. Nije stigla ni da vrisne, dobila je šamar, pala na pod i dalje više nije mogla ništa. Krdža ju je silova,o a zatim je to učinio još jedan njegov drug koji je došao posle njega. Posle gnusnog zločina, još nekoliko puta su je udarili i zapretili joj da će je unakaziti i majčin grob prekopati ako samo nekom pisne i da ima 24 časa da ode iz sela.

Očajna, slomljena, uništena i psihički i fizički, strahom obuzeta, uzela je torbu, nešto malo para i otišla. Krenula je, a da ne zna gde. Rodbine nije imala i nikom nije smela da kaže šta se desilo.

Stigla je u Beograd. Na stanici je naletela na jednu ženu koja je primetila da je devojčica potpuno oduzeta. Ponudila joj je hranu, piće… a Jovana, nemajući više šta da izgubi, prihvatila je.

Tako je krenuo razgovor i malo po malo gospođa Marija je čula Jovaninu životnu priču, sve osim silovanja. Jovana je u njoj videla majku koju je izgubila, a Marija u Jovani ćerku koja se odselila u Kanadu.

Shvativši da Jovana u stvari nema gde, povela ju je kod sebe. Planirala je da tu ostane kratko, a godine su već prošle. Jovana je posle teške psihičke krize i depresije u koju je upala uspela da se izvuče. Setila se svoje majke koja je bila borac do kraja. Posle završene srednje škole odlučila je da studira medicinu, kao znak borbe protiv zla koje je njenu majku usmrtilo. Iako je Marija bila blagonaklona prema njoj, Jovana je paralelno sa studijama radila, ne bi li olakšala Mariji i imala bar neki svoj dinar.

Ti dani su bili jednolični i teški. Predavanja, posao u kafiću, pa uveče i noću učenje.  Ali želja za uspehom bila je jača od svega. Bila je uporna, iako je bilo trenutaka kada je mislila da je sve uzalud i da se nalazi na putu bez kraja.

Danas je Jovana jedan od čuvenih onkologa čija je reč cenjena i na simpozijumima u inostranstvu. Živote koje je mnogima spasila vidi kao trijumf nad maminom smrću i oseća da ju je na taj način osvetila. Svoje dželate koji su joj upropastili mladost nikad više nije srela, a kada je odlučila, već kao starija, da vidi ima li osnova za tužbu protiv ta dva monstruma, čula je da je Krdža umro od ciroze jetre, dok je drugi zločinac ubijen.

Jovana i Marija i danas žive zajedno. Jedna drugoj postale su najveći oslonac, a Jovana veruje da je Mariju poslao sam Bog. Nije se još zaljubila i kaže da joj samo još to fali da bude potpuno ostvarena. A jednog dana volela bi da ima ćerku kojoj će dati ime Vera, sa verom u srećnu budućnost.


Marko Obradović je student Fakulteta za kulturu i medije. Voli da provodi vreme sa kvalitetnim i neobičnim ljudima, ali i sam sa svojim hobijima – ples, fitnes, psihologija, parapsihologija, geografija, hortikultura… Najviše prezire laž, licemerje i nepravdu. Samo kreativan dan je ostvaren dan – parola je kojom se vodi kroz život.

Komentari