Često čoveka obuzme tuga. Iznenadna. Čudna. Misteriozna. Ni sami sebi ne biste objasnili kako do toga dođe. Kako vam raspoloženje odjednom padne na negativnu nulu i izgubite kontrolu nad sopstvenim osmehom. Duboko verujem da vas tada ona vaša avet, koja vas progoni, dotakne ili se očeše o vas. Ne znam gde putuje, ne znam kome ide i šta traži, ali vi ste joj na putu i ne želi da vas zaobiđe.

Da li se to zove neprežaljena ljubav ili nekako drugačije, ne želim da znam. Zapravo, ne smem ni sebi da priznam. Ako bih rekla naglas, mislim da bi me to ubilo. Doslovno. Žene su čudne. Na neki način sve vape za tim da budu srećne i voljene, a kada to dobiju, vraćaju se starim patnjama, kao da vole da pate. Kao da vole da postoji neka ljubav koju nisu ostvarile. Kao da žele da u njihovom životu doveka postoji taj ideal nekog muškarca, koga su smrtno volele i koga nijedan ne može da zameni.

Devojka pored reke Tuga je dodir duha iz prošlosti

Još se porežem na tvoje dodire od stakla

Opet osećam taj poljubac. Tog istog duha koji me progoni već godinama. Tu je. Prisutan je. Sablasno je i zastrašujuće. Zastrašujuća je sama činjenica da ga još uvek nisam oterala od sebe. Da mu još uvek nisam zaključala vrata. A sve i da jesam, on uvek zna kako da se uvuče u moju sobu. Makar kroz ključaonicu – naći će način. Ući će i mučiće me celu noć. Silovaće mi misli i bacati u agoniju po ko zna koji put. Postaviću sebi sto pitanja, a odgovor neću imati ni na jedno od njih. Bar ne onaj odgovor koji bi bio realan i razuman. Svi moji odgovori su subjektivni. Svi ti odgovori su odgovori žene koja voli.

Teško je ostati pribran kada vas vaša avet zagrli. Kada vam priča tiho na uvo sve što ne želite da čujete i što vas boli, a i dalje slušate. Kada vam dodiruje vrat vrhovima prstiju, a vi se osećate kao da vas davi. Dok vam kosu pomera u stranu da bi poljubio vrat, vi strahujete da će vas ujesti jače nego ikada pre i da ovaj put nećete naći protivotrov. To su strašne stvari, to su užasni nemiri, to je prava groznica jedne neprežaljene ljubavi.

Devojka na prozoru1 Tuga je dodir duha iz prošlosti

Jedno drugom smo iz inata kamen oko vrata

Ako želite, dohvatite se telefona i brzo pošaljite poruku, pa onda još brže prekrijte lice od stida i srama i ponavljajte sebi: “Šta sam to uradila, nije trebalo?!” Ako ćete tako olakšati sebi – napred. Ali, šta smo postigle? Samo kajanje. Onda sledi onaj žal što ne možemo da vratimo vreme i ne pošaljemo tu istu poruku. Sukob sa samom sobom je najteži rat. Bitku gubite uvek, a ubeđujete sebe u suprotno. Neki ljudi ne shvataju, ali… to su muke. To je patnja. To je bol.

A onda, sutra ujutru se i ne setite toga. Obučete se, prošetate, radite, učite, čitate – šta god. Skroz zaboravite na događaj od prethodne noći. Samo vaše oči zapamte. Možda vas odaju, a možda i ne, ali zapamtile su. Znajte to. Na vašem licu nema nove bore, bilo bi mnogo, ali su podočnjaci vidljiviji nego inače. Nema nove sede, ali je kosa neposlušna i neće da se raščešlja. Niste izgrickale nokte, ali vas je mrzelo da namažete novi lak. Pratite znakove. Vaše telo je zapamtilo stres. Vaše je samo da se potrudite da zaboravite. Do nove neprospavane noći. Do nove posete. Njega. Duha iz prošlosti.

Izvor fotografija: favim.com, tumblr.com, genskieswrittenvoices.blogspot.com


Sanja Bićanin, surovi realista na svoju štetu. Pristalica duboke iskrene ljubavi. Večiti tragač za istinom, uvek bez dlake na jeziku. Hedonista i cinik.

Editors choice