263024 2013654354164 1627963798 1888868 2054759 n U jebote, izgurasmo celu godinu

Pokupim pre neki dan Lazu, ispred zgrade, da konačno odemo negde na kafu, da sednemo, i da se ispričamo o svim temama koje su ovih nedelja bile u off-u. Ćutke se vozimo, ja sporadično psujem po ženama za volanom na sred Slavije, on nešto kopa po onom svom Aj-čudu, i konačno, iznerviran feminiziranim beogradskim saobraćajem pokušam da sastavim rečenicu: “Jebote lebac više, sa onim… sa onim… sa onim ženama u magazinu… mislim… mislim… ne znam šta da mislim” – “Ništa ne moraš da mi kažeš… boli me glava danima, njima treba psijihatar, a ne urednik, čim nema Nine sve se nekako pobrka” – “Ma da, to je to, pod hitno zaposliti redakcijskog psihića koji će voditi računa u našem mentalnom zdravlju” – “U pravu si, to je pravo rešenje, tako ćemo to da uradimo, angažovaćemo neko stručno lice, da, ako ništa drugo, nama pomogne da ih razumemo… ajmo sad negde da jedemo nešto brzo” – “Kako da jedemo ‘nešto brzo’ kad si ti zla vegančina, a ja čistokrvni karnivor?” – “Pa uvek mogu da jedem neki pohovani kačkavalj.”

Dakle, dođeš na sastanak redakcije Wannabe magazina, i zavrti ti se u glavi od savršenih golih nogu, minića, dekoltea, i uopšte lepih žena. Pomisli muškarac “upravo sam zakoračio u raj, ova readakcija bi mogla da spase svet od terorizma i samodetoniranja u ime Alaha”. Međutim, to je bolja strana priče. Lošija strana priče je to što su u toj redakciji uglavnom žene, a svi znamo kako žene rade. Mogu da budu najpametnijie na svetu, džaba je, kad u sve što rade, unose ama baš sve emocije koje imaju. Brkaju posao i empatiju, majčinski i instinkt ubice, malo se svađaju pa plaču, pa se onda pomire, pa se smeju, pa su najbolje na svetu, pa onda opet plaču jer su se uopšte svađale, pa plaču jer su u PMS-u i tako dalje. Nas par muškaraca u redakciji se osećamo kao oni mučenici u Pravnobirotehničkoj ili srednjoj medicinskoj školi, svi nam zavide, a ne kapiraju kako je teško nositi se gomilom onog ženskog hormona(suprotno od onog našeg testosterona), koji sve vreme lebdi u vazduhu.

Mislim, mene hejtera pitati da čestitam rođendan našem magazinu, pa to može samo žena da pomisli… i da uradi… i što je najgore i da uspe u tome.

Kakva bre čestitka, najviše što mogu da kažem jeste, da kada u Srbiji nešto valja, kad je zdravo i kad se pozitivno razlikuje i od tone srpskog hardkopi i on lajn smeća, ne čestitaš mu prvi rođendan kao što se to radi u normalnom delu sveta uz bezbrižno slavlje, smeh i želje koje se mere u stotinama godina. Ništa “ono” torte, vuvuzele, kape u kupu i konfete, nego samo obrišeš znoj sa čela i kažeš “U jebote, izgurasmo celu godinu”.

I još kad znaš da cela ova priča, ceo pokret koji se izrodio iz Wannabe-ija stoji u principu na tri žene, stotinak volonterki i par muškaraca na lekovima za smirenje, prosto ti dođe da preispitaš svoju mizoginiju, mačoizam i testosteronski pristup poslu. Da sam malo mekši otelo bi mi se neko “Bravo devojke”, ali “Bravo” ovih nedelja izlizuje Nole, pa je to premalo za ono o čemu pišem, a upravo je oduvalo jednu svećicu na torti.

Znaš – reče Laza dok je čekao da mu se ohladi pohovani kačkavalj – je’l ti kapiraš da ideja i projekata koje smo i ti, i ja, imali, praktično je jedino Wannabe preživeo godinu dana, pored svih tih njihovih ženskih ludila, šizofrene poslovne empatije, ronjenja suza i pms-a. I ne samo to, nego ti ljudi što pišu i rade sa nama, veruju više u Wannabe, nego u bilo šta drugo u Srbiji – Kapiram, još se sećam kada si mi prošlo leto rekao da ti treba pomoć sa tekstovima za neki modni lajfstajl on lajn magazin koji pokrećeš sa Ninom i Nađom, kako sam bio u fazonu, moda? Žene? Redakcija? Jesi ti to konačno odlepio? Pa žene se posvađaju oko laka za nokte, a ne oko magazina. – A sad ispada da su za neki pravi uspeh u svim tim idejama nedostajale neka Nina i neka Nađa – da, čoveče, napravili ste od magazina pravi lajfstajl pokret… ej, u Srbiji, u kojoj niko ni u šta ne veruje, mladi, kreativni, pametni ljudi veruju u Wannabe. To je uspeh.

I za kraj, gomilo žena koleginica, ne volim vas, nije potrebno da vas sve volim, važno je samo da radimo pravu stvar, a to cenim.

Dobro lažem, nije da vas samo cenim, drage ste mi… na neki vaš, pemesoidni način.


Amitz Dulniker u zvezdanom nebu vidi šta ste sve sakrili od sebe i drugih. Zna šta želite, mislite i volite. Zna sve: da ste nesrećni, nesigurni, perverzni i neodlučni. Ako budete dobri, neće to podeliti sa drugima. Amitz je takođe i autor “Besmislenog dnevnika jednog H8-era

Editors choice