Ubi me “Radna akcija”

Ubi me “Radna akcija”

Ulazim u kuću, skidam jaknu i izuvam se. Čučim dok jednom rukom izuvam cipelu, a drugom mazim svog psa koji se mota oko mene i gura mi njušku pod mišku. Shvatam da neću nigde mrdnuti dok ga ne iščeškam, da ne pominjem grljenje i ljubakanje à la njuška u nos.

Mama u dnevnoj sobi uporno čeka da se izljubim i sa njom, a ne samo sa tim kučetom, kako ona to voli da naglasi, u šali naravno. Cmoknem je i odem da skuvam kafu. Televizor ispušta nejasne zvuke jer mama, tražeći neki dobar film, prebacuje kanale kao Brzi Gonzales. Prebacujući tako, zaustavila se na Prvoj da pogleda “Radnu akciju”.

Sela sam da po prvi put pogledam tu emisiju i već posle 10 minuta bila sam očajna. Majka i sin žive u jednosobcu sa kupatilom i kuhinjom. Zidovi su oljušteni i vlažni, nameštaj dotrajao, a frižider poluprazan, ali oni su skromni i pokušavaju sami sebi da pomognu tako što su se prijavili za emisiju.

Na prvi pogled se vidi da se vole se i poštuju. Tridesetogodišnja samohrana majka, propalih zuba i slabe kose, radi i pokušava da školuje sina i pruži mu normalan život. Nažalost, i pored sveg truda i želje ona to ne može. Mali nikada nije bio u restoranu, pa ih je voditeljka odvela na ručak. Bilo mu je neprijatno da prica o tome, a meni strašno zašto ga uopšte voditeljka o tome i pita.

Na kraju, majka i sin odlaze u svoj novi dom. Sve je okrečeno, sređeno i uređeno. Ne može da se prepozna. Dečak je dobio i bicikl i radni sto i kompjuter. U njihovim očima i radost i neverica i strah da je sve to san i da će za tren da nestane. Majka drhti i pokušava da ostane pribrana dok se zahvaljuje ekipi “Radne akcije” za sve što su učinili za njih. Tu već više ne mogu da sprečim suze.

Dotukli su me kada su majku odveli do frižidera koji su kao iznenađenje napunili do vrha osnovnim namirnicama! Kad je ona otvorila taj frižider, briznula je u plač ne mogavši više da se suzdržava kao što je uspevala tokom cele emisije. Samo je zagrlila voditeljku i grcajući uspela da kaže: “Ja ovo od svoje plate nikada ne bih mogla da priuštim.”

Pomislila sam šta će da rade kad sve to pojedu. Zamišljala sam ih kako oprezno večeraju u svom preuređenom stanu i mere svaki zalogaj da ne potroše zalihe prebrzo. Više mi nije bilo ni do čega. Odjednom sam otupela. Ponajviše od osećaja nemoći.


Maša Lopičić je diplomirani filolog i novinar. Ljubitelj knjiga, filmova, pasa i visečasovnog kafenisanja s prijateljima. Vizionar i večiti borac protiv vetrenjača i nepravde.