Ali ako mi stalno srećemo neke tipove koje moramo da namamljujemo, obrlaćujemo, prepravljamo, prevaspitavamo i preusmeravamo, onda ni mi baš nismo sposobne za ljubav. Jer ljubav je kad nekog prihvataš i voliš takvog kakav je, bez potrebe da ga poboljšavaš, brusiš i glancaš.
Ako nam neko nije dobar takav kakav je tada kad smo ga srele, neće nam biti dobar ni kasnije.
Zašto ne bismo prihvatile da se viđamo, na distanci? Ili da odmah jasno postavimo stvari – ok, tebi je do zezanja, a ja bih ozbiljno, nemamo šta da tražimo zajedno.
Možda bismo ih tako na kolektivnom nivou zaista prevaspitale.
Ovako, oni misle da će nas nagovoriti, da će se izmigoljiti i zadržati svoju cenjenu slobodu, a mi mislimo da neće ni primetiti kad budu uvezani kao goveče za pijac.
Tako površni, nepošteni, sebični i cinični, sasvim zaslužujemo jedni druge, na nivou ubijanja u pojam.
