Sve ostalo što sam kroz školu kao naučila, ostalo je uglavnom neiskorišćeno. Brzo sam skontala da učenje nema mnogo veze sa udžbenicima. Više sam naučila iz nekih stripova, jer sam u njima našla objašnjenja u rečima, slikama i situacijama za neka osećanja, stanja i naslućivanja.
Učenje nikad ne prestaje, slažem se. Ali kad odrastemo, u stanju smo da učimo samo korisne stvari. Da se služimo kompjuterom, recimo. Da postavimo granice. Da izrazimo osećanja. Da kažemo ne. Da prihvatimo.
Sve one vitalno važne stvari kojima nas niko nikad nije učio, naučimo sami, kroz bolnu i zahtevnu praksu pokušaja i pogrešaka. Kroz usvajanje vrednostnih sistema koje razumemo, koji daju smisao našem životu i motivišu nas da i dalje učimo o sebi, kroz sebe, od sebe.
Ima nekih knjiga iz kojih i dalje učim. A počela sam pre dvadesetak godina. U njima i dalje sve isto piše, kao i tada. Pročitam ih u proseku jednom godišnje i naiđem na prosečno po dve rečenice u kojima dešifrujem saznanja koja su mi promakla u prošlom krugu učenja. Zato što su te knjige napisali ljudi koji su tada bili stariji nego ja sada i koji su već naučili ono što ja još uvek pokušavam da razumem, prihvatim i primenim.
Ničeg novog nema da se nauči. Sve se već desilo, sve je već proživljeno i objašnjeno. Novo je samo onda kad blesne kao potreba, saznanje, prinuda i lekcija u našoj životnoj praksi.
Ko zna, možda me sledeća lekcija natera da ponovo učim ruski. A možda i manifest opet dođe na red. Ali biće svašta ako nam vanzemaljci vrate Elvisa.
Aleksina Đorđević
