Jedanaest satova u stanu i svi su protiv mene. Ka-sniš, ka-sniš, ka-sniš – pevaju uglas. Na stolici hrpa razbacanih haljina… Kada bih tako lako mogla pružiti ruku i izabrati jedan dobar razlog. Onaj koji će me umiriti. Nervozno zakopčavam omiljene minđuše, ali prsti se tope pri svakom pokušaju. Bacam ih u torbu u kojoj se možda krije i moja prva cucla. Malo parfema i jurnjava niz stepenice (zastajem ispred vrata komšinice koja mi je na otiraču ostavila poruku “ne lupaj štiklama” i častim je posebnim dvominutnim lupkanjem).

U prevozu izgrađujem alibi. Ručak sa drugaricom? Kupovina namirnica? Ovoliko se za Maksi ne bih nafrakala ni da do kraja života imam 20 odsto popusta na meso. Šoping? Ipak se molim univerzumu da ne pozove. Samo ovaj put da ne budem baksuz. I oprostiću ti sve javne padove, pseća govanca na cipelama, grešnu kazaljku na vagi koja vuče udesno… Ispred ulaza 22. Još ima vremena da se vratim. Žmurim i pritiskam dugme. Kolena mi klecaju dok se penjem na drugi sprat. Još ima vremena da se predomislim. Možda slučajno polomim nogu… Zvrrrrrr… Njegovo nasmejano lice na trenutak sklanja strah koji me je preplavio. Prosipam ležernost dok osećam da me uz takvu glumu ne bi pustili ni među krtice.

– Hoćeš nešto da popiješ?
– (U sebi) Votka, viski, otrov, molim. (Naglas) Može neki sok, hvala ti. Vruće je za alkohol.

Omorina u vazduhu, ružna čaša koju je doneo, neudoban kauč… sve je pogrešno. Kaže mi da se opustim. Uz sav uloženi napor, najbliže tome jeste da ne briznem u histerični plač. U2 i “Still Haven’t Found What I’m Looking for”… Ipak i čaša vina, da se razum brže udavi… Blaga i prijatna vrtoglavica. Svet se tetura poput pijanog vrapca. Hvatam ritam. Prija mi želja u njegovim očima, podseća na nešto što sam davno izgubila… Prislanjam usne na njegove i reanimiram uspomene na dane kada se ljubav podrazumevala. Uživala sam u svakom uzdahu, ali otuđeno. Stajala sam u ćošku i gledala to lice toliko nalik mom kako se grči pod pesnicom strasti. Čudno, ličilo je na bol.

Slika130 Ukus prevare

Umesto da osvojim osvetu, izgubila sam mir

Sa uličnim svetiljkama upalio se i alarm. Ka-sniš, ka-sniš… Pažljivo sam sakupljala stvari, trudeći se da izbegnem pogled na krevet.

– Ideš?

– Budan si? Da… ovaj, moram… Zvaće me…

– Važi, čujemo se…

Zvuk zalupljenih vrata odjekivao je dugačkim hodnikom. Ubrzano hodanje do tramvajske stanice. Prokleta Cara Dušana nikad nije izgledala dalje… Neko me prati? Ne, skrenuo je. Umišljam… A zašto nije zvao? Možda zna i čeka me? A ako mu je rekao? Duševna arheologija nije egzaktna nauka. Nikad ne znaš šta ćeš iskopati. Umesto da osvojim osvetu, izgubila sam mir. On će i dalje da laže, ljubav će da se kruni. Iluzija se izgubila. Valja živeti. Uz čašu preljubničke žuči, živeli!


Vesna Marić ima pregršt razloga da veruje da je u prošlom životu bila mačka: kotrljavo R, dečiju radoznalost, sindrom “noćno ludilo”, sposobnost da se uvek dočeka na noge, obaveznu dnevnu dremku, pa čak i kandže. Zato se uvek nasmeje kada je neko nazove kučkom. I, kao što je rekla Colette: “Ne postoje obične mačke”.

Editors choice