Pre svoje prve posete Balkanu, upozorili su me da će mi biti teško da tamo provedem duže vreme. Na sreću, ignorisao sam tuđe reči – kao što obično i radim – i ukrcao se na avion. To je bilo pre pet godina i od tada sam se vratio skoro dvadeset puta.

Njihove reči upozorenja nisu bile vezane za uobičajena pitanja. Ne, njihov uzrok je bila činjenica da ne jedem meso. Verovali su da će me srpska, mesom bogata kuhinja osuditi na ishranu krastavcima i paradajzom (što i ne bi bilo toliko loše, s obzirom na to da sam u Srbiji jeo najukusnije povrće ikada).

Iako je meso u srcu srpske kuhinje, oduvek sam smatrao da meniji na Balkanu mogu da ponude mnogo bezmesnih opcija, čak i u prilično neuglednim objektima pored puta. Dakle, nije bilo razloga za brigu oko moje ishrane.

Srbi ozbiljno shvataju hranu, to je sigurno. Sviđa mi se što svaka domaćica ima svoj pristup tradicionalnim srpskim jelima, ponosno čuvan i prenošen sa generacije na generaciju. Varijacije, kao što je dodavanje dodatnih začina, postoje i zavisno od regiona, ali suština svakog jela ostaje netaknuta.

Tajna ukusnog obroka je jednostavna: jednostavno pripremljene sveže namirnice. Kupci na Balkanu mogu da uživaju u najsvežijim, najčistijim, najlepše “pogrešno oblikovanim” plodovima kao standardom. Paradajz, krastavac i paprike zapravo imaju ukus, što je nešto što su mnogi ljudi u Ujedinjenom Kraljevstvu zaboravili. Tamo, svako ko želi voće i povrće punog ukusa, a ne anemične, savršeno oblikovane i uglačane proizvode koji su postali uobijčajeni, mora da posećuje sve manje brojne piljarnice ili skupe pijace. Naravno, uvek se može odlučiti za preskupe proizvode označene kao “organske”, što bi trebalo da svedoči o njihovom prehrambenom kvalitetu.

Osim neverovatnog povrća, kruna balkanske kuhinje je širok spektar sveže rečne ribe dostupne u restoranima širom bivše Jugoslavije. Pastrmka, greč, štuka, šaran… svi su neverovatno ukusni i za mene vrlo neuobičajeni. Jako je teško naći bilo koju vrstu rečne ribe u restoranima ili supermarketima u Britaniji, gde se više držimo njihovih morskih rođaka. Čak su i sveprisutni losos i pastrmka uzgajani u prevelikoj meri, pa im nedostaje dubina ukusa.

Na Balkanu dobra hrana i dalje ima ukus koji bi trebalo da ima. Poslužite mi ukusnu riblju čorbu, šopsku salatu i tanjir prženih jadranskih lignji sa belim lukom i peršunom i meni je to dovoljno. Savršeno. Čak sam naučio da spremam srpska jela kod kuće. Izveštio sam se u pravljenju različitih vrsta ajvara i pravim odlične punjene paprike i prebranac. Volim vruću riblju čorbu, a gibanicu još uvek nisam usavršio, mada radim na tome.

Balkanski roštilj može da bude prilično zabavno iskustvo. Prisustvovao sam nekoliko puta ovim veoma društvenim okupljanjima, a moje prisustvo je često slalo čak i najspremnije domaćinu u vrtlog nedoumice oko toga šta da baci na roštilj za nekoga ko ne jede meso.

Kad bi samo znali da su punjene pečurke, mešano povrće ili, što je meni omiljeno, mesnata pastrmka prava poslastica na roštilju. Zaista, kada sam imao priliku da se unapred dogovorim oko lignji ili pastrmke, Srbi su sa svih strana dolazili kod mene da ih probaju.

Dakle, dok me moji srpski prijatelji ponekad sa žaljenjem posmatraju jer nikad neću probati ćevapčiće, pljeskavicu, vešalicu ili mućkalicu, ja znam da postoji mnogo ukusnih srpskih jela u kojima mogu da uživam. Prijatno!


Markus Ejgar je britanski novinar, PR menadžer i autor bloga W!LD RooSTeR. Strastveni je ljubitelj filma, muzike i dobrih knjiga, a na svom blogu redovno izveštava o savremenoj kulturi u Srbiji i na Balkanu. Uživa u svirkama i malo toga voli više od odlične hrane s dobrom bocom vina.

Prevod sa engleskog: Uroš Pajović

Editors choice