Umeće življenja: Zašto ismevamo druge?

Umeće življenja: Zašto ismevamo druge?

Primetili ste sigurno da su vesti koje izazovu pravu histeriju među narodom, upravo one u kojima neka javna ličnost nešto uradi ili izgovori naopako! Nakon toga sva samoproklamovana “obrazovana” javnost kreće da “čereči” iste i da frkće nad tim što je uradio ili uradila. Čak im ni smeh ne zvuči isto. Umesto “ha, ha, ha”, takvi se smeju “hi, hi, hi”! Onako cinično, maliciozno. Jer kad bi se oni našli u takvoj situaciji, pa tu bi prštale svakolike mudrosti. Ma i Njegoševe reči više ne bi bile tako zlatne!

Međutim, problem sa ismevanjem nije samo u domenu javnih ličnosti. Njima se “ismejivači” najviše vole da podsmevaju, zato što je sve što poznati kažu transparentno, pa samim tim dostupno široj javnosti. A kako mi živimo u zemlji “slobode medija”, svako ima priliku da ostavlja komentare i smeje se do mile volje. Ipak, ovaj fenomen je široko rasprostranjen i u našoj svakodnevnici. Da krenemo od detinjstva. Pa svako od nas bi mogao “na keca” da se seti bar jedne osobe koja se nekima smejala zbog klempavih ušiju, velikih očiju i sličnog.

gif Umeće življenja: Zašto ismevamo druge?

Kad ponekad posmatram te koji se ismevaju svemu i svačemu, čini mi se da im se facijalna ekspresija toliko promeni. Onako sa podignutim obrvama i iskeženim ustima, zamišljam da tako đavo izgleda. Iako ga nisam videla!

Ono što sam ja zaključila, a ne mora da znači da je istina, jeste da ismevanje ima veze sa potisnutim ličnim frustracijama i nezadovoljstvima. Kada neko ismeva drugog, on je zapravo nezadovoljan činjenicom da baš taj drugi ima nešto što bi ovaj žarko želeo. Pa mu je onda drago što se ovaj “ispalio”. Ili čak i nije. Jednostavno je predmet podsmeha, samo zato što bi ismevač želeo da bude kao on.

Čini mi se da je to cela filozofija. I još nešto. Pogledajte ljude oko sebe koji vole da ismevaju druge. Da  li su to uspešni, profesionalno ostvareni ljudi, koji imaju skladnu porodicu? U mom slučaju nisu. Čak i oni koje sam pominjala iz školskih dana. Skoro sam srela lika kome je podsmevanje u osnovnoj školi bilo glavno oružje da manipuliše svojim sledbenicima. Danas je to jedan krezubi, neugledni čovek, koji verovatno ima problem sa pićem. Sve u svemu, ne odaje utisak da mu je u “životu sve potaman”.

Moj savet vam je da se klonite ljudi čiji smeh zvuči “hi, hi, hi” i da se više družite sa onima sa kojima možete da se nasmejete, ali ne drugome, nego, možda čak i sebi, životu… Onako od srca!

Pročitajte i ostale tekstove iz rubrike “Umeće življenja”.

Olivera Denčić