Usred(u) čitanja: Антон Павлович Чехов

Usred(u) čitanja: Антон Павлович Чехов

Čehovljeve drame i danas doživljavaju nova izdanja, pišu se nove studije i eseji, nanovo postavljaju njegove jednočinke, vodvilji i drame. Pozorišta širom Evrope oživljavaju njegove junake, a daske koje život znače i danas trpe korake Červjakova, ujka Vanje, Serebrjakova. Pozorišnom salom odjekuju njihovi monolozi, toliko omiljen Čehovljev postupak za upoznavanje i razotkrivanje svojih junaka.

Čehov je stvorio jedinstvenu sliku ruskog realizma koji se može doživeti kroz smeh ili kroz suze. Tako istorije književnosti predstavljaju Čehova i njegov rad. Danas Čehovljeve drame predstavljaju obaveznu školsku lektiru. Anton Pavlovič Čehov (Антон Павлович Чехов) stvar je opšteg obrazovanja. Međutim, nije uvek bilo tako. Čak i pola veka posle smrti, Čehov je ostao u senci drugih ruskih romansijera. Trebalo je vreme da se u njemu otkrije genijalan umetnik. Čehov, razapet između studija medicine i književnosti, iako je spoljašnjošću ostavljao utisak smirenog, suptilnog i ljubaznog gospodina, živeo je sa svojim dilemama, nervozama i nenapisanim romanima. “Preda mnom je moj neliterarni rad koji nemilosrdno ne da mira mojoj savesti, u susednoj sobi dernja se dete mog rođaka koji je došao u goste, u drugoj sobi otac čita majci “Zapečaćenog anđela” naglas (…) Hteo bih da pobegnem u letnjikovac, ali već je jedan po ponoći. Za čoveka koji piše teško je naći odvratniju atmosferu (…)”. A sada vas vraćamo u školske klupe i otvaramo stranice Čehovljevih drama.

Foto Usred(u) čitanja: Антон Павлович Чехов

Čehov je majstor ruske novele

“Ujka Vanja”

“Ujka Vanja” je tragikomedija koja je prvi put objavljena 1899. godine, a prvo prikazivanje bilo je 1900. godine. Radnja počinje pred kućom, na stolu pred letnjikovcem. Vreme dešavanja radnje je oko tri sata po podne. Upoznajemo se sa porodičnom atmosferom u kući ujka Vanje, kao i sa likovima. U drami nema jednog glavnog junaka. Marija Vasiljevna majka je Vojnickog, odnosno ujka Vanje. Ujka Vanja je nekada učio i radio, a sada samo jede i pije, upao je u čamotinju, iako mu je samo 47 godina. Serebrjakov bio je profesor umetnosti, iako je ne poznaje dovoljno. Sada je penzioner, tvrdica i pun zavisti. Oženio se mladom i lepom Jelenom, koja živi utrnulih čula i uspavanih želja pored njega. Astrov je kao lekar došao u taj kraj pre desetak godina, nezadovoljan je životom, ništa mu ne treba i nikoga ne voli. Sonja, kći ujka Vanje, u razgovoru sa Jelenom nagoveštava da joj se dopada Astrov, ali Astrov nju ne primećuje. Jelena je zato uzbudila i Vojnickog i Astrova, ali na različite načine. Vojnicki je istinski voli, ali pasivno, dok je Astrov želi, ali je ne voli. Svima njima život se pokazuje kao dosadan, glup i prljav. Preporučujemo ove “scene iz seoskog života u četiri čina” kao dramu izrazitih osećanja i raspoloženja.

“Tri sestre”

Drama “Tri Sestre” napisana je 1900, a prvi put izvedena 1901. godine. Drama je podeljena u četiri čina. Mesto radnje je neki provincijalski ruski grad u kome živi porodica Prozorov: sestre Olga, Maša i Irina, i brat Andrej. Porodica se doselila iz Moskve pre jedanaest godina zbog prekomande njihovog oca generala. Sestre Prozorov nikada se nisu navikle na provinciju, i dalje čeznu za Moskvom, koja u njihovim očima jedina pruža životne perspektive. Na početku prvog čina najmlađa sestra Irina slavi imendan, a ujedno je i godišnjica smrti generala Prozorova. Dolaze vojnici na službu u gradu, stalni gosti u domu Prozorovih. Međutim, sestre nisu bile u slavljeničkom raspoloženju, i nisu bile zadovoljne svojim životima daleko od Moskve. Drama završava monolozima triju sestara, koje one izgovaraju uz muziku koja prati vojsku na odlasku iz grada: monolozi otkrivaju njihovu spoznaju o nemogućnosti da se u budućnosti dogodi išta dobro i o osuđenosti na besmislen život.

“Višnjik”

“Višnjik” je poslednja dovršena drama Antona Pavloviča Čehova, a u njoj se dotiče velike teme propadanja aristokratije. Drama počinje povratkom Ljubov Andrejevne Ranjevske i njene kćeri Anje iz Pariza na staro imanje u Rusiji. Dočekuju ih: njena usvojena kći Varja (koja se u međuvremenu brinula za imanje), Gajev (brat Ljubov Andrejevne), te Lopahin, njihov bivši sluga, a sada bogat i uspešan trgovac… No, ništa nije kao pre – imanje je pod hipotekom koju Ranjevska ne može platiti, pa će za nekoliko meseci kuća i višnjik biti ponuđeni na aukciji. Ljubov Andrejevna i Gajev, nesposobni da reše finansijske probleme, radije se prepuštaju sanjarenju o prošlim vremenima, uspomenama i ljubavima. Njihova je suprotnost Lopahin koji predlaže da se višnjik poseče, a na njegovom mestu izgradi – odmaralište. Lopahin je prikazan kao predstavnik neke nove Rusije koja tek dolazi, a kojoj se stari aristokrati ne mogu prilagoditi. Propadanje višnjika tako postaje simbol propadanja jedne porodice i čitavog plemstva. Imanje ipak biva prodato na aukciji i to – Lopahinu, koji likuje nad svojom “pobedom” i odlučuje srušiti višnjik. Na imanju ostaje samo Firs, oslobođeni rob, koji se čudi kako su ga zaboravili i napustili. Firs ostaje u mraku, prepušta se sudbini dok se istovremeno čuju udarci sekire o stabla višanja…

Izvori fotografija: delfi.rs, silvy1102.wordpress.com, knjiga.ba, russia.rin.ru

Prethodne tekstove iz serijala “Usred(u) čitanja” možete pronaći ovde.


Katarina Stamenković je studentkinja književnosti i zaljubljenik u moderne plesove. Ne može da zamisli dan bez dobre jutarnje kafe i svojih prijatelja. Inspiriše je miris letnje kiše na ulicama njenog grada.