Usred(u) čitanja: Арка́дий i Бори́с Струга́цкий

Usred(u) čitanja: Арка́дий i Бори́с Струга́цкий

Braća Strugacki, Boris i Arkadij (Аркадий i Борис Стругацкий) predstavljaju čudo u svetu književnosti. Pisanje je, naime, poznato kao samotnički čin, a pisci sami ističu zatvorenu, učaurenu, gotovo sebičnu prirodu pisanja. Braća Strugacki stvarali su zajedno, sve do Arkadijeve smrti, tako da odvojeno imaju svega dve-tri knjige (što je u poređenju sa tridsetak romana i zbirki priča, zaista malo).

Njihove pripovesti su različite i kreću se od optimističkih predviđanja o tome kako će se hrabri predstavnici čovečanstva suočavati sa nedaćama istraživanja svemira. Kasnije prelaze na mračnije teme koje kritikuju ljudsku prirodu, što masu pretvara u sitne duše,  da bi pred kraj opusa pisali (uvijeno, razume se) o kritici totalitarnog društva, bilo ono kapitalističko ili komunističko.  Ipak, najupečatljiviji je stil koji počinje snažnim uvodom, nastavlja se kao lako, gotovo trilersko štivo, da bi vas na kraju ostavio bez daha i sa mnogo pitanja.

knjige1 Usred(u) čitanja: Арка́дий i Бори́с Струга́цкий

Neobične knjige neobične braće Strugacki

“Teško je biti bog” (Трудно быть богом)

Priča prati grupu posmatrača sa Zemlje koji žive na dalekoj planeti, čije društvo još nije napredovalo dalje od srednjovekovnog stadijuma. U srži su pitanja da li ima progresa društva bez prolivanja krvi, kao i razmatranje o ulozi religije u društvu. Posmatrač Anton ne može više da se suzdrži da ostane pasivan kad vidi da društvo koje nadgleda postaje fašističko, a uz pomoć crkve koja proganja naučnike i učenjake. Da li će njegovo uplitanje doneti išta dobro, ostaje veliko pitanje.

“Druga invazija sa Marsa” (Второе нашествие марсиан)

Veoma zanimljivo postavljen roman. Prati život običnog građanina koji doživljava invaziju Marsovaca na potpuno drugačiji način od uobičajenog za naučnu fantastiku. Naime, Apolon je penzionisani učitelj koji čeka prvi ček penzije i više se brine da li će biti novca, nego što ga zaista zanima ko su Marsovci, šta žele i zašto otkupljuju ljudske stomačne sokove. Drugi ljudi se takođe ne brinu mnogo za invaziju, niti ih zanima da li je lokalna ili planetarna, najviše ih raduje to što će marsovska ponuda obogatiti njihovo mesto i doneti preko potreban priliv kapitala.

“Ružni labudovi” (Гадкие лебеди)

U pomalo diktatorskoj zemlji postoji gradić u kome neprestano pada kiša. Iz prestonice u rodno mesto vraća se poznati pisac i pijanac Viktor Banev. Ispostavlja se da je mestašce upleteno u neobične događaje koji se vrte oko “ljigavaca” ili “četvorookih”. To su nekakvi mutirani ljudi kojima je ustanovljena žuta lepra. Stanuju u obližnjem azilu za leprozne, a odrasli iz gradića veruju da su ljigavci krivi za sve loše što pogađa njihov kraj. Klinci, pak, obožavaju mutante, a među mališanima je i Viktorova ćerka Irma. Pisac posredstvom ćerke stupa u kontakt sa leproznima i zapanjen je dečijim pogledom na događaje, zrelim, miroljubivim, ali i trezvenim, kao da truli svet odraslih posmatraju sa visine. Nagli razvoj događaja počinje kada jedan od vladinih špijuna kidnapuje “ljigavca” i pokuša da ga prošvercuje u prestonicu.

Prethodne tekstove iz serijala “Usred(u) čitanja” možete pronaći ovde.


Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama.