Usred(u) čitanja: José Saramago

Usred(u) čitanja: José Saramago

Žoze Saramago (José de Sousa Saramago) jedan je od najznačajnijih pisaca razmeđa 20. i 21. veka. Pisac koji istovremeno dobija Nobelovu nagradu, praktično je proteran iz Portugala. Zbog sukoba sa katoličkom crkvom izmiču mu nagrade, a istovremeno osniva parlament evropskih pisaca. Bio je anarho-komunista i vatreni ateista, a slobodarske i humanitarne ideje ne samo da su našle mesta u romanima koji su izuzetno provokativni, alegorični i razigrani, već su se spustile i u njegov jezik. Saramagova rečenica nema granica, nema zareza, tačaka, nema kraja i početka, velika i mala slova plešu i namiguju čitaocu.

umetak Usred(u) čitanja: José Saramago

Ne plašite se Žozea Saramaga

“Slepilo” (Ensaio sobre a cegueira)

U nepoznatoj zemlji neke ljude zahvata neobična epidemija. Naime, čitava jedna zemlja podleže slepilu. Društvo zaražene odbacuje i izoluje, ostaju prepušteni sami sebi i sopstvenoj borbi. Premda je ishod te borbe tragedija, sunovrat i ispoljavanje najgorih ljudskih osobina, ostaju one iskrice hrabrosti i nesebičnosti koje ostavljaju tanušnu nadu u čovečanstvo. U skladu sa Saramagovim anarho-komunističkim mislima, dobro i dobrota nikad ne potiču od društva, od sistema, od grupe, već isključivo područje pojedinačnog delovanja. Po ovom neobičnom utopijskom trileru snimljen je i film “Slepilo” (Blindness), a nastala je i knjiga “Ensiao sobre a lucidez”, neka vrsta nastavka koja je na engleski prevedena kao “Seeing”.

“Godina smrti Rikarda Reiša” (O Ano da Morte da Ricardo Reis)

Još jedan sjajan primer Saramagove genijalnosti da nam ispriča nekoliko priča u jednoj, da od u lepršavosti ima mnoštvo dimenzija i slojeva koji mogu da nam promaknu ako ne čitamo pažljivo. Roman priča o Rikardu Reišu (Ricardo Reis) koji se vraća iz Brazila u Lisabon pošto je doznao za smrt velikog portugalskog pesnika Ferdinanda Pesoe (Fernando António Nogueira de Seabra Pessoa). Odseda u hotelu i po ceo dan gleda lisabonske ulice i čita novine. Ništa neobično da Rikardo Reiš nije bio jedan od Pesoinih heteronima (pseudonim koji istovremeno služi kao alter-ego sa jedinstvenim stilom pisanja). Kroz Rikardovo otuđeno ponašanje govori se o mestu pojedinca u društvu i (ne)mogućnosti otklona, kao i o odnosu umetnika i umetničkog dela koji se susreću na toj zamućenoj granici na kojoj se raznorodne stvarnosti dodiruju.

“Smrt i njeni hirovi” (As Intermitências da Morte)

Majstorski radovi nekih drugih pisaca često su cigle književnosti koje se teško vare ukoliko nemate razvijen ukus za tu vrstu građevinskog materijala. U poređenju sa nekim drugim velikanima književnosti Žoze Saramago ima ukus najfinije portugalske canje. Knjiga “Smrt i njeni hirovi” čita se kao najsmehotresnija komedija koja pleše, da bi gotovo usputno potkačila katoličku crkvu, monarhizam i razne druge tekovine savremenog društva. Poput plesača, u neočekivanom, ali ne i iznenadnom okretu, knjiga ulazi iz crne komedije u ljubavnu priču koja nastaje u dubokoj brazdi što iza sebe može da iskopa jedino smrt. Kao i druge Žozeove knjige ovaj roman je pun divljačne pobune jezika, satkana od mnogih slojeva koji naizgled izgledaju kao lepršanje jedne balske haljine. Rečju, Saramago je ona vrsta majstora književnosti koga ne morate da se plašite i koji pokazuje da visoka, ne, ne visoka, već – najviša književnost – može da bude pitka i zabavna.


Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama.