Daš sve od sebe, i više od onoga koliko si mislila da možeš, i opet nije dovoljno, ne valja. Radiš, trudiš se, ali bez uspeha. Taman misliš sad će, to je to, al’ ne, život te demantuje.

Zašto?!

Možda želi da se čeličiš na sopstvenim padovima?!

Ne znam.

Svakako nije prijatan osećaj kada izneveriš samog sebe.

Bes, nemoć, ljutnja, sve pomešano, a rezultat se ne menja. Preispitivanje gde se pogrešilo nikako nije dobro, jer ili ćeš naći pregršt grešaka, a u tom stanju i gde si bila u pravu delovaće da grešiš, pa ćeš mučiti sebe bespotrebnim vraćanjem unazad, ili nećeš naći ni jednu grešku – onda si u ćorsokaku.

Sve radiš kako treba, sve si uradila, dokle više?!

Očigledno tamo neko hoće da ti pokaže da uvek može više, bolje, uspešnije, lepše.

Koliko je dovoljno za prolazak?! Mislim na prolazak na ispitu, u vezi, na poslu, generalno u životu. Bolje da mi neko drugi zabode nož u leđa, lakše ću poneti, nego što sama sebi to uradim. Imala bih bar na koga da šizim,a ovako besnim, nemoćna, sama na sebe, pad u očaj, suze, sve je moguće, ali nikako ne pomaže. Moramo se pomeriti s mrtve tačke, a očajavanjem se to ne postiže. Sve je to, verujem većini ako ne i svima, jasno, ali je teško.

 Ustati ili odustati

Do kog ste stepenika stigli?

Oko tebe svi uspešni, deliš to sa njima, lepo ti je, zato što ih voliš, ali kad će na tebe doći red?! Zapravo, ne treba biti ljubomoran na uspehe drugih ljudi, već to doživljavati kao podstrek za sopstveno napredovanje. Ali svi moramo priznati i da je potpuna sreća kada se uspeh oseti na svojoj koži, zar ne?! Toliko pametovanja na temu poraza, malo toga pomaže ako sami sebi neke stvari ne objasnimo.

Verovatno svima u tim trenutcima, jutro posle prođe kroz glavu ʺustati ili odustatiʺ, verujem da je najpametniji savet – USTATI, svakako. Ne možete da znate manje od onoga što ste do tada znali (bilo šta da je u pitanju), to nešto vam niko iz glave ne može uzeti, možete samo da zagrizete i krenete ispočetka. Svaki pad je iskustvo više, korak do pobede, čak i kada nam se čini suprotno. Odmoriti se, skupiti hrabrosti, napuniti baterije za nove pobede i optimistično krenuti dalje, tj. nastaviti gde ste stali.

Možda glupa ali sasvim realna rečenica koja meni pomaže je ʺsve prođe, jednom mora biti boljeʺ. Jednostavno.

Ne može večno da ne ide.

Ne ide 5, 50, 500 puta, ali taj 501. će krenuti. Nekome je dovoljno 5, nekome 50, a nekome tih 500 puta za uspeh na bilo kom polju, stvar je upornosti i balansa. Radi životne ravnoteže mora jednom biti bolje, samo je poenta da se psihički dobro spremimo da to sačekamo i onda na pravi način uživamo u boljim danima. Depresija vraća nazad, a bes, inat, upornost tera dalje (dokle god je u pozitivnom smislu prikazan).

U krajnjem slučaju, ono što nas ne ubije – ojača nas, uvek tako bilo i biće.

Lepo je rekao Napoleon Hil: Pobednik nikad ne odustaje, jer onaj ko odustane ne može pobediti.

Izvor fotografija: stopmarketrisk.com, monstras.it


Anđelka Popadić, student prava, dugogodišnji aktivista prve studentske humanitarne fondacije Osmeh na dar. Devojka  sa jasnim stavovima koja vrlo često odleti s grane ozbiljnosti u svet mašte. Sa svima se oprašta pisanjem, koliko god da su bili prisutni u zivotu, kada se stave na papir tu i ostaju. Slaba na lepu reč i jos lepša dela, netolerantna na ljudski bezobrazluk. Istinski hedonista i zaljubljenik u putovanja.

Editors choice