“Otkud ti?”, otvara vrata i gleda ga iznenađena. Ćute i gledaju jedno u drugo, a onda smeh. Zagrljaj.

“Hajde, uđi. Nemoj da stojiš tu tako. Iznenađena sam”, govori i otvara vrata širom.

“Eto, iznenađenje. Lepo, nadam se? Kako si?”

“Dobro… Dobro sam. Moram biti dobro. Hoćeš da popiješ nešto?”

Odmahuje glavom. Gleda je dugo, ćuti.

“Neću. Hvala ti. Lep ti je ovaj tvoj stan znaš… Baš lep. Ide uz tebe. Samo na minut sam tu. Samo tek toliko, da te vidim. Ništa drugo. Lepo izgledaš. Te tvoje oči.”

“E, sad. Moje oči… Svi vi i moje oči, kad zakovrnem očima ispada da svi padaju na dupe”, smeje se i odmahuje rukom.

“Pa jeste, znaš da je tako. I, kako si?”, pita je tiho, gleda negde kroz prozor.

“Dobro. Kažem ti, dobro sam…”, odgovara i ona tiho, gleda negde gde pitanja izviru tiho i sama. “Kako si ti?”

“Dobro. Moram biti dobro. Svi moramo biti dobro. A on?”, pita je.

“Dobro je. Dobro… Znaš…”, pokušava mu nešto reći, ali ne govori. Odustaje.

“Znam, znam. Opasna si po njega. Ali je i on opasan po tebe. Idete jedno uz drugo. Veoma idete. Svi to vide sada. Stvoreni ste jedno za drugo”, gleda je sada pravo u oči.

“Zašto to tako govoriš?”, pita sada ona. Čudan je osećaj u njoj, a opet poznat, tih, skoro nem… Vrlo poznat.

“Znaš, dugo sam samo ćutao i posmatrao. Biti prijatelj nekad je veoma teško. Nisam bio dobar prijatelj prema tebi. Nisam. Priznajem ti to. Krivo mi je. Vi stvarno jeste jedno za drugo.”

“Nemoj tako. Znaš da je teško biti uz nekoga pogotovo kada je priča teška i kada ima i suza i svega. Znam i ja to. Nismo se dugo čuli, a ni videli. I znaš, prošlo je mnogo toga. Bojim se da će sve tako da prođe. Njemu i meni.”

Hoću li biti živa dovoljno dugo da nikad ne osetim kako je biti bez njega Užareni pogled odaje sreću

Hoću li biti živa dovoljno dugo da nikad ne osetim kako je biti bez njega

“Neće… Ne znam. Možda i hoće. Bojim se da nećete biti srećni jedno bez drugog. Bojim se da pravite glupost. Veliku glupost ako se razdvojite, ako pustite jedno drugo. Zajedno ste, zar ne? Vidim ti pogled, vidim ti te tvoje lepe oči kako sijaju. Gledam te i vidim njega u pogledu. Usne ti odaju da su ljubljene, da su voljene. Drago mi je zbog tebe. Ne moraš mi ništa reći. Vidim i sam.”

Gleda ga. Ćuti. Zaprepašćenost je samo mala i trenutna. Svesna je da vidi. Svesna je da izgleda kao voljena žena, ljubljena žena, kao žena koja je okupana dodirom muškarca koji je voli. Svesna je toga. Gleda ga.

“Ćutiš. Znam. Sve znam. I šta sada? Da pitam ili da pustim da pročitam u nekom romanu jednog dana?”, smeši se, a nju steže neki grč u srcu.

“Pročitaćeš u romanu. Jedino tamo postoji kraj. Jedino ćeš možda pročitati… Reći ti ne mogu. Ne mogu”, govori i oseća da će se rasplakati.

“Hej, šta ti je? Nemoj… pa šta je bilo? Šta sam rekao?”

“Ništa. Izvini. Emotivna sam ovih dana. Nešto se dešava sa mnom. Ne znam.”

“Da nisi trudna? Je li? Mnogo si lepa znaš? Sijaš. Da nisi trudna, a da mi ćutiš?”

Gleda ga zaprepašćeno.

“Nisam. Ne znam. Nisam”, odgovara zbunjena. “Hvala ti, ali nisam.”

“Ok, pitam samo. Izvini. I, hoćeš mi reći nešto?”

Odmahuje glavom.

“Dobro. Idem. Drago mi je što sam te video na kratko. Drugačija si. Lepša si mnogo, prosto si postala jedna divna žena koju posmatram i pitam se gde si se krila sve ove godine i kako te je baš on morao otkriti i otvoriti tako? Neću ti ništa reći. Želim ti da budeš srećna. I razmisli, ako te pusti, ako ga pustiš, nećeš biti srećna, neće ni on. To ti sada mogu reći, sigurno. Znam to. Ja sam pogrešio mnogo, ja znam. Vi treba da budete srećni, da to ne saznate nikada. Pazi na sebe.”

Klima glavom, pušta da je zagrli i poljubi u obraz. Ćuti. Ne zna šta bi mu rekla.

“Neke sentimentalne priče ne ostaju bez reči, nemaju kraj. Vaša je prosto posebna, ostavlja bez daha. Kad sam je pročitao i smejao sam se i plakao. Doživeti tako nešto… to ti je kao život u životu. Nešto prosto divno.”

“Naša sentimentalna priča… Da. Upalila je ravnicu. Sve pred sobom. Sve… Znam. Ali, ne mogu ti ništa reći. Biće teško, mnogo. Hajde idi. Pročitao si znači. Došlo je i u tvoje ruke.”

“Jeste, došlo je. Ostavila si me bez daha. Zašto bi bilo teško?”, nasmejao se. “Kad se neko voli kao vas dvoje, teško je samo dok ste jedno bez drugog. Zapamti šta sam ti rekao. Biće teško samo kada pustite jedno drugo. Tad više nećete živeti, nećete disati, tad više nećete imati ništa. Zapamti moje reči. Nisi svesna koliko će ti biti teško samo tada. A tada više život neće biti život. Zato, budi srećna. Ne govori mi ništa, samo sijaj tako kako sada sijaš, jer prelepa si sa tim tvojim očima koje kriju sve tajne, koje ruše sve pred sobom. I mene si srušila kao i svakog drugog, samo to nisi videla.”

Okrenuo se i otišao ostavljajući joj reči u vazduhu da vise i prostor da suzama isprati njegov odlazak i oda priznanje da možda ima istine u tome.

Nisu sve sentimentalne priče kratke, tužne, prolazne i bez reči. Neke traju dok se živi, neke pišu romane, a nekima se ne nazire ni kraj ni početak. Ostaju zarobljene u srcima, očima, isprepletanim prstima, dodirima, strastvenim noćima koje dobuju u ritmu uzdaha i poljubaca. Okrenula se tiho, zatvorila vrata za njim i prošaputala: “Hoću li biti živa dovoljno dugo da nikad ne osetim kako je biti bez njega, a dovoljno kratko da odem pre njega ako moram da odem?”.


Maja Wu

Editors choice