Vanessa Mae: spektakl sa stilom

Vanessa Mae: spektakl sa stilom

20081023 kosice25 Vanessa Mae: spektakl sa stilom

Sigurno znate situaciju, kada odete kod babe i dede ili, ne daj bože, keve i ćaleta, i nekako se pokrene tema muzike i upadnete u onaj loop međugeneracijskog jaza kada oni nikako ne mogu da shvate kakva je to muzika koju vi slušate. Uporno se, uz par Đorđe Marjanović momenata, provlači ona stara “klasika je klasika” i tu dalji argumenti padaju u vodu. Ne može se boriti protiv klasike jer ona je vrhunac muzičkog stvaralaštva, šta da se radi. Međutim, zar ne bi bilo divno kad bi onako politički mogao da se napravi neki kompromis koji bi zadovoljio i staru i novu školu, a opet imao nekog smisla? Zvuči nemoguće, ali možda je Vanesa Mae učinila baš to, a da niste ni primetili. Evo prilike da matorcima kažete – slušaj i uči se!

Rođena je u Singapuru 1978. godine, slučajno ili ne – istog dana kao i veliki Paganini. Posle razvoda roditelja u njenoj četvrtoj godini, njena majka udaje se za Engleza i njih dve odlaze u Englesku. Može se slobodno reći da je Vanesa procvetala u Engleskoj (eh, to divno englesko obrazovanje). Međutim, nije samo englesko obrazovanje bilo plodonosno za ovo čudo od deteta. Sa pet godina, pored klavira, počinje da svira i violinu. Sa deset, svira Baha i Mocarta u Kraljevskom filharmonijskom orkestru i postaje najmlađi izvođač koji je ikada svirao u njemu. Gostuje po televizijskim i radio emisijama, nekad sama, a nekad čak i uz Hoze Karerasa. Ali, po čemu je ona posebna? Komponuje od svoje devete godine, poznata je širom Britanije po izvođenju klasične muzike, ali ono što je izdvaja od druge talentovane dece je što se nije tu zaustavila, nije pratila put koji je obično namenjen izvođačima klasične muzike. Vanesa je uspela da razvije svoj stil, i ne samo to – uspela je da postane još popularnija svirajući ono što želi, iako se to nije slagalo sa starom Vanesom kakvu je Britanija znala i volela. Ona kreće u solo karijeru, menja svoj stil i spaja klasiku sa – verovali ili ne – najčešće elektronskom muzikom. “Betoven i Bitlsi, Mocart i Majkl Džekson, Paganini i Princ – sve ih volim. Oduvek sam znala šta volim, a šta ne. Ono što mi se svidi, želim da odsviram. Samo jednom se živi i nadam se da ću većinu svog života provesti svirajući violinu.“ Jasno se oseća uticaj klasike na njeno komponovanje, ali je potpuno oslobođeno rigidnosti i slepog praćenja pravila.

“Mogu misliti kako to zvuči“, reći će zli jezici. Razmislite kako se gleda na sve što je svetu novo. Skoro svaka inovacija na početku bude doživljavana kao nešto čudno, neshvatljivo, neizvodljivo. Svaka nova zamisao u svojim počecima stvara neprijatelje. Čovek je rob svojih navika, izuma, ideja. Ali kada se pojavi neko spreman da ih razruši ili okrene naglavačke, a pritom to radi sasvim prirodno, treba odati priznjanje tolikoj hrabrosti. Vanesa Mae radi upravo to. Zato Vam ne savetujem da propustite njen spektakl 27. februara u Beogradskoj areni.

P.S. Ako vas ne interesuje ni sudbina muzike ni čovečanstvo uopšte, malo violine sigurno će otpušiti Pinkom zapušene čakre.


Jovan Nedeljkov za sebe kaže – izvinite ako sam previše besan.