Varaj me, laži me, voli me, ne voli me

Varaj me, laži me, voli me, ne voli me

Kada sam imala 11 godina moj tata je dobio posao u Americi i mi smo se preselili u sada već čuveni Orandž Kaunti, u gradić po imenu Kosta Mesa.  Nije bio prvi put da smo odlazili u inostranstvo tako da, iako tužna što ostavljam Beograd, s velikom radoznalošću i uzbuđenjem sam iščekivala susret sa sasvim novom sredinom, školom, decom, nekim drugačijim životom. Diznilend, Holivud, Beverli Hils sa 11 godina! Pomislila sam, kakva privilegija zahvaljujući mom vrednom tati i mami koja je podržavala svaki njegov korak.

Posle 14 sati u vazduhu stigli smo u tu ogromnu Ameriku gde je sve bilo sasvim drugačije. Nekako smo se malo po malo prilagođavali okruženju i novom načinu života za koji ne mogu da kažem da je pasovao našem senzibilitetu i navikama. Ipak je to bio manji grad, manja sredina koja je baš ličila na sve te američke serije o mirnim predgrađima gde je sve idilično dok se ne dogodi neki skandal koji šokira čitavo susedstvo i svi se sablaznu od užasa. E pa, verujte mi da se to tamo, a sigurno i drugde, baš tako dešava kao jednog ranog jutra na parkingu ispred našeg kuhinjskog prozora u prizemlju.

Spremam se za školu, tata za posao, mama kuva kafu i usput nešto jedemo. Tipično porodično jutro, naravno uz radio u našem slučaju. Sve deluje uobičajeno dok iz nekih velikih kola na parkingu ne počne da dopire plač deteta od otprilike godinu dana. Iz kola istrčava uplakana žena koja juri za jednom mlađom plavušom, koja se upravo uz strastveno cmakanje rastala sa mužem ove uplakane žene na tom istom parkingu. Taj muž je, shvativši da je provaljen, na vreme uhvatio džadu i u svojim kolima zapalio. Prevarena žena, očajna i gnevna, stiže ljubavnicu i kreće takvo šibanje dok nas troje zapanjeno i nepomično gledamo u neverici. Totalno neprijatna i nama definitivno strana situacija. Sve to vreme, dete u kolima je prepadnuto i sada već urla toliko da to počinje da nas boli.

“Kurvo jedna, uništila si nam porodicu! Rasturila si mi dom! Ubiću te čuješ li?” – dere se majka deteta iz sve snage nekontrolisano mlateći ljubavnicu na kojoj je odlučila da se osveti mužu za izdaju, prevaru i pretrpljeni duševni bol. Dete i dalje plače i nikome to ne para uši osim nama. Ne izmišljam keve mi Vesne. Bilo je kao one tuče kod Džerija Springera. Moja mama koja to više nije mogla ni da gleda ni da sluša obraća se mom ćaletu: “Pajo molim te idi da ih rastaviš, vidiš da nisu normalne poubijaće se!” Posle kraćeg preganjanja, pošto moj tata nije podnosio takve slučajeve, a najviše je mrzeo da se meša u tuđa posla, krene on da rastavi taj “cat fight”. Gledamo ga mama i ja, napravio je otprilike 10 koraka ka ženama koje su se džapale među automobilima, odjednom se okrenu i vrati se nazad u kuću. “Pa šta je bilo što si odustao?” – pita moja mama onako zgranuto. “Pusti Vesna, ova plavuša mi je sekretarica”,  – razočarano će moj ćale koji nije bio dovoljno vešt da smiri situaciju.

Našla se tu jedna malo hrabrija komšinica koja ih je razdvojila, te se žena sa uplakanim detetom odvezla u nepoznatom pravcu, a ljubavnica je otišla da se dovede u red da bi mogla da ode na posao. Tata nam je kasnije ispričao da se pravio da ništa nije bilo, a da je ta Viki preljubnica imala tragove tuče na licu. Šta da vam kažem, španska serija.  Ta jutarnja mini drama bila je moj prvi susret sa tako, po mom mišljenju, nedostojanstvenim rešavanjem slučaja prevare. Sećam se da sam ceo taj dan razmišljala samo o dve stvari: zašto ta žena nije prebila svog muža kad se već nameračila da nekoga bije i kako će to da utiče na dete za koje već postoji mogućnost da će se nečega sećati.

U školi sam počela da primećujem da u mom američkom razredu nema deteta čiji roditelji nisu razvedeni. Pa svačija mama ima dečka i svačiji tata devojku. Neki su počeli da žive zajedno pa su svu tu decu, koja nisu u krvnom srodstvu, strpali u istu kuću. Jedna Ember je tako pričala da se loži na svog polu-brata, odnosno sina od maminog dečka koji njoj zapravo nije ništa. Za mene je to bila potpuna naučna fantastika s obzirom na to da su u mom beogradskom okruženju roditelji zajedničkim snagama pokušavali da prežive ratove devedesetih bez posledica, da od užasa zaštite decu i da nam pruže koliko-toliko normalno detinjstvo uz puno ljubavi u svom tom očaju i mnogo gorim prizorima od varanja. Ne kažem da toga kod nas nije bilo, ali ko je mislio o tome uz sve druge egzistencijalne probleme koji su definitivno ojačali mnoge brakove jer je većina živela po sistemu – ko preživi, pričaće.

Kasnije kada smo i moji prijatelji i ja uplovili u neke prve veze, shvatili smo da je prevara nešto kroz šta svako barem jednom, u najboljem slučaju, neminovno prođe i uvek neko u toj priči pati i biva povređen. Razloga za to ima bezbroj, a opravdanja još više jer ljudi ne vole da priznaju da su pogrešili, pogotovu ne onome koga su povredili. Danas je teško utvrditi da li više varaju žene ili muškarci jer je emancipacija žena i jednakost među polovima srušila ideju o jačem i slabijem polu, kao i o tome šta sme muškarac, a šta žena. Takođe, prema poslednjim istraživanjima utvrđeno je da ljudi jednostavno jako teško mogu da budu verni. Nije nemoguće, ali je jako teško. Međutim, ipak smo mi ti koji odlučujemo da li ćemo pristati na prevaru ili ne. Mi smo ti koji kažemo da, pa nek ide život, ili ne, ne mogu to uradim drugoj osobi. Ali niko nikada ne može biti 100% siguran da neće to uraditi, niti može biti 100% siguran da neće biti prevaren i izneveren.

Istraživanja pokazuju da je u Americi više od 40% oženjenih muškaraca i više od 60% udatih žena barem jednom prevarilo svoje supružnike. Prema istom istraživanju preko 90% Amerikanaca smatra da je pogrešno varati partnera. Znači gotovo svi veruju da je to pogrešno, ali majku mu, pa pogreši čovek, i svako za sebe ima više nego solidno opravdanje. Čak 74% muškaraca u Americi tvrdi da vara zato što se oseća zapostavljeno i nevoljeno. Za većinu žena i statistike, kao i teorije, pokazuju da će pre prevariti zarad emotivnog, a ne seksualnog zadovoljstva. Popularni razlozi su takođe i pijanstvo, nedostatak seksa, želja za promenom, prestanak ljubavi, izmenjen fizički izgled partnera, ljubav prema drugoj osobi, nedostatak komunikacije, i naravno zato što se prilika ukazala, a život je kratak.

Muškarci su nekako tradicionalno ozloglašeni kao veći švaleri od žena, a nedavno istraživanje iz jula 2010. godine sprovedeno na Univerzitetu u Severnoj Karolini je dokazalo da postoje samo dva tipa muškaraca: oni koji varaju i oni koji žele da varaju, ali nemaju hrabrosti ili mogućnosti. Istraživanje nije obuhvatilo i žene, ali svi ti švaleri moraju da nađu švalerke koje takođe nekoga varaju, tako da ne verujem da bi rezultat istraživanja bio drugačiji kada su žene u pitanju. Osim ako ih muškarci ne varaju sa muškarcima, ili žene sa ženama, što nije navedeno u rezultatima studije objavljenim u Press-u. U suštini malo je onih koji ne varaju i pitanje je iz kojih razloga. Ako smo već svega toga svesni i iskusili smo to na svojoj koži, fascinantno je da milenijumima ponavljamo isti ritual. Tražimo tog nekog savršenog ili savršenu, tu našu drugu polovinu, srodnu dušu ili kako god hoćete. Venčavamo se i obećavamo nešto što ne možemo da ispunimo, ali bez obzira mi to i dalje ponavljamo kao da se nadamo da će jednom prestati ta pojava među nama ako se ritual bezbroj puta ponovi.

Pitam se da li bi ljudi manje varali kada ne bi polazili od toga da je to zabranjeno i pogrešno. Kada bi bilo prihvatljivo da menjamo partnere po želji i potrebi i kada se ne bismo imali pritiske da moramo da se venčamo i imamo porodicu, već samo mogućnost razmnožavanja, da li bismo onda samoinicijatvno poželeli da se borimo za nečija osećanja i da gradimo svoju porodicu? Da li su srećniji brakovi u kojima se sve toleriše i niko nikog ne pita gde si bio, šta si radio? Da li kada stvarno volimo možemo to da podnesemo i koliko?

Ako je nagon da varamo nešto što čuči u svima nama, i ako nije moguće biti samo sa jednom osobom, zašto onda težimo da nekome pripadamo, da volimo i budemo voljeni? Možda samo zato što za sada ne znamo drugačije.


Maša Lopičić je diplomirani filolog i novinar. Ljubitelj knjiga, filmova, pasa i visečasovnog kafenisanja s prijateljima. Vizionar i večiti borac protiv vetrenjača i nepravde.