Večeras? Idemo!

Večeras? Idemo!

Na meni još uvek miris alkohola i cigareta od prethodne noći. Ni posle dva tuširanja nisam uspela da ga sperem sa sebe. Sve mi se to tako uvuklo u odeću, kosu, pod kožu. Po stanu razbacane stvari kao da je upravo tornado prošao ovuda. Još uvek zvoni muzika u mojim ušima, to je neka dobro poznata melodija. Setih se pevača od sinoć i usne mi se razvukoše u široki osmeh. Bio je tako sladak. I nekako mi, odjednom, ta muzika deluje bliže, kao da dopire odatle iz mog stana. Pa da, zvoni telefon. Bio je dovoljan samo jedan poziv da me digne iz mrtvih uprkos tome što sam to jutro kada sam došla u stan rešila da prespavam ili bar preležim u krevetu ceo dan.

“Je l’ idemo večeras?”, čujem taj još uvek mamurni glas sa druge strane.

Razum mi nameće postojanje gomile neodložnih obaveza koje kao iznošene stare cipele guram u stranu pokušavajući da zanemarim njihovo postojanje, pokušavam da ih ne gledam, da zaboravim, da ih zamenim nečim novim, zanimljivijim. Ovaj predlog mi deluje zanimljivo. Prestajem da razmišljam. Već u narednoj sekundi odgovaram.

“Naravno, vidimo se u 23h.”

Beograd me svaki put iznenadi mestima za izlaske. Taman pomislim da nema više šta da mi ponudi, a on me uveri u suprotno. Ne žalim se, naravno. Dok navlačim prvo što mi pada pod ruku i pokušavam da šminku od prethodne noći zamenim novom u nadi da će moj pokušaj da prikrijem plavičasto-ljubičaste kružiće oko očiju biti uspešan, ponovo razmišljam. Razmišljam koliko bi moj život bio drugačiji da nisam upoznala njih. Kako lako deluje svaki dogovor u vezi sa mestom izlaska, pića koje ćemo piti, koliko sve deluje opušteno, prijatno u njihovom društvu. Idemo na mesto koje radi 24 časa dnevno, gde su nam u nedostatku cigareta na raspolaganju nargile, gde ćemo, kada nam dosade sva pića koja pijemo, sami smućkati nekakav koktel, gde se igra trbušni ples, lome čaše, flaše, odakle pokušavamo da krenemo oko tri, četiri posle ponoći, ali sve se završi samo na pokušaju.

Već oko 10h, 11h ujutru pitamo se šta nam je to trebalo? Dok umorni koračamo ka stanu i željno priželjkujemo trenutak kada ćemo se konačno spustiti na voljeni krevet, obećavamo jedni drugima da nećemo više, da okrećemo novu stranu, novo poglavlje u životu. Ali svesni činjenice da nam se mota po glavi jedna ista misao o tome da smo postali zavisnici, da će nam faliti i da su sve to samo prazne priče, ne shvatamo jedni druge ozbiljno. Jutarnji povetarac vrati nas na početnu stranu. Priznajem, nisam dovoljno jaka da se oduprem, ili samo, jednostavno to ne želim. Još uvek nisam spremna na to. I niko iz ovog društva. To mi potvrđuje zvuk telefona. Nasmejem se unapred onome što sledi.

“Večeras?”, dobro poznato pitanje.

Kratko i jasno: “Idemo.”


Danica Pavlović je dostojanstvena, ponosna, samo svoja. Plemenita, uzvišena, sa kojom sve počinje i ništa postaje sve. Životni moto: Ako nešto želiš to treba i da uradiš. Pritom uvek možeš da se pokaješ, ali ako ništa ne uradiš sigurno ćeš se kajati.