U vrlo retkim situacijama dešava se da večiti najzad smogne snage i posle dvanaest godina konačno položi još taj čuveni jedan ispit, posle koga ostaje još samo diplomski.
Ponekad se desi da se taj jedan ispit vuče onoliko koliko može da se prenosi i da student ima gvozdeni otpor, ne prema ispitu i završavanju fakulteta, nego prema profesoru kod koga treba da polaže. Ima takvih na svakom faksu, koji bar jednom studentu u generaciji toliko zagorčaju život, da će ovaj radije čekati da crknu, nego da još jednom izlazi kod njih na ispit. I tako se desi da čovek zavši studije ako omraženog profu rokne infarkt – ako još nije u godinama za penziju ili ako se najzad penzioniše.
Dešava se ponekad.
Češće se, međutim, dešava da su svi faktori voljni da studentu maksimalno olakšaju i pomognu da najzad okonča studiranje, ali on se ne da ni za živu glavu.
Jedan od najčešćih izgovora je ja zapravo ne želim da se bavim tim poslom.
Kao da je završavanje fakulteta garancija da ćeš raditi u struci!
Svašta!
I kad večitom studentu kažete da treba da završi samo zato što treba završiti sve poslove koje si započeo i u koje si do sada toliko uložio i stigao nadomak kraja, on se uznemiri i naljuti, jer ga čačkate tamo gde boli. Po onoj istini koju neće da prizna. I još mu pobijate argument izvrćući ga u bedan izgovor, sa kojim neće da se suoči. Radije će vas mrzeti što ste tako bahati i što mu pričate ono što mu svi pričaju.
Fenomen večitog studiranja predstavlja situaciju u kojoj se večiti student čvrsto drži svojih izgovora
A onda će morati da mrzi baš dosta ljudi i moraće da smišlja nove izgovore da se sa njima ne viđa i da ih izbegava.
Šta je ono što večiti student ne sme da pogleda?
Nije istina da njega brine perspektiva, da ne želi da se bavi tim poslom i da uopšte razmišlja o tome šta će posle.
On, jednostavno, ne može da završi. Ne sme da stavi tačku, ne ume da okonča period života koji spada pod okrilje studiranja. Ne može da preuzme toliku odgovornost za svoj život. Ne želi da bude svoj čovek, zreo, stabilan, na koga se računa i od koga se očekuje ne samo da završava započeto nego i da započinje sledeće. A šta je sledeće? Posao? Brak?
Sve sami užasi, mada će neki večiti studenti raditi bilo kakve bedne poslove ili – u ženskoj varijanti – uleteti u brak i roditeljstvo, da izbegnu završavanje studiranja.
Samo, u ovoj ženskoj varijanti, ona se pre ili kasnije vrati naukovanju. Kad se razvede, kad dete poraste, kad shvati da je uzalud bežala od odgovornosti, jer su joj se sve sručile na glavu i – nisu je ubile. Ako je preživela megatonsku težinu bračnih i porodičnih zahteva i obaveza, davanje još par ispita i matura za nju više nisu ništa. Ni teškoća, ni simbol otpora.
Muškarcima je lakše da se ritaju i opiru i doživljavaju kao pritisak svako interesovanje o njihovim planovima i napredovanju, jer su u stanju da na isti način izbegnu sve odgovornosti, da se šunjaju po periferiji i kriju u ćoškovima sopstvenog života, da načisto degradiraju i postanu pijanice, narkomani i psihopate, nego da se smuče sami sebi i suoče sa svojim bitisanjem – bednim izgovorom za život.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
