Velike istine malih života

Velike istine malih života

Mene moja majka uvek sa velikom tugom u očima pogleda kada se latim cigarete i kaže mi:

– Nemoj, sine, umrećeš.

Ja joj se zauzvrat osmehnem i našalim se na račun svega:

– E, jadni vi nepušači, nikada nećete pandrknuti.

Setim se opravdano, u tom trenutku, Meše Selimovića koji u jednom od svojih književnih dela tvrdi da bi odbio besmrtnost da mu je nude. Odbila bih je i ja. Jedan mi je život i previše, čini mi se.

I da je moja majka pravilno, bez jedne male nelogičnosti, rekla to što je imala, znam da ni onda ne bih dala tom razgovoru na život. Morala bih u suprotnom i sama da priznam što od sebe krijem; bogzna koliko istinu ponajviše od samih sebe krijemo. Šta da kažem sebi? Zašto bih podvukla činjenicu da pušačima prete gadne bolesti i provukla kroz pamet sliku crnih plućnih krila kada me sve to užasava u stvari.

lažemo se ja i ja Velike istine malih života

Lažemo se Ja i Ja

Zatvaram oči nad svim tim, povlačim dim i ćutim sve dok ne nađem nešto vedriju temu.

Sećam se da sam na jednom od mojih ranijih tekstova “Šta je to gastarbajter” dobila oštru kritiku od jedne čitateljke koja je otprilike glasila ovako:

– E, dala bi ti ceo svoj život u Beogradu za jedan dan u mom Londonu.

Nasmejah se glasno iz Pariza gde u stvari živim – zbog čega sam inače i dala sebi za pravo da pišem na temu pečalbara. Onda mi se, dotad meni, neočigledna istina provukla kroz misli:

– Dala bih ja tebi čitav moj Pariz za bar jedan dan u mom rodnom Pomoravlju.

Čudno je kako smo mnogih istina nesvesni, kako ih potiskujemo i gušimo iz straha da jednom ne isplivaju na površinu. Nekih istina smo i svesni dok ih snažno guramo u podsvest. Još je čudnije to što najviše ružno govorimo (o) ljudima koje u stvari najmanje ili uopšte ne poznajemo. Čudno je i to da onima koje poznajemo nikada i ne govorimo šta o njima zapravo mislimo. A svi znamo da i u najboljem prijatelju vidimo po koju manu. Ćutimo kukavički. Bojimo se, navodno, da ih ne povredimo. Ali, sve ih neizbežno povređujemo kada se ćutnja nagomila, kada je se oslobodimo i, obično, pod jakom ljutnjom sve teške misli izgovorimo. Kakvi smo to prijatelji bili kada ono što ne valja kod naših prijatelja izgovaramo prekasno, ne u obliku pomoći već u srdnji i u nameri da ih potkopamo. Verovatno nikakvi.

Želim još nešto da Vam kažem.

Kroz naše živote prolaze razni ljudi. Neki su tu tek u prolazu, te nam i nije toliko žao kada ispare, dok su neki ljudi osnovni stubovi naših života. Kada nas oni napuste to se zove izdajom.

naše želje ne smeju da budu sputavajuće i sebične Velike istine malih života

Naše želje ne smeju da budu sputavajuće i sebične

Neću Vam reći – ne vezujte se ni za koga i ni za šta. Ne.

Reći ću Vam kako je čudno to što nam baš ti ljudi, i ako najmanje zaslužuju, najviše nedostaju. Još je čudnije to što jaka bliskost uvek prethodi najduboljoj razdaljini. To su bili ljudi sa kojima ste do nedavno delili hleb, sate, dane, garderobu ili možda postelju. Danas vam je jedina dodirna tačka nebo pod kojim ležete i ustajete. Ne trudite se da ih zadržite, svaki pokušaj da ih sačuvate njima samo jača krila. Uzalud, niko nije jači od nečije želje da ode. Neka ih, slobodni su, slobodne volje. Ne budite sebični – Vaša tuga ne sme nikome na put da stane. Odtugujte, ali sačuvajte u toj patnji sebe. Čuvajte se zbog onih koji su ostali i zbog onih koji će tek doći. I, ako se putnik ikada vrati imajte srca da oprostite.

Velik je onaj koji ume da oprosti, ne budimo mali. Bolan je onaj koji sebi istinu prizna, ali je još i bolniji dok je od sebe krije.

Izvori fotografija: rebloggy.com, st4aywithme.tumblr.com, weheartit.com


Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.