Tužan nesporazum oko toga šta za nas znači biti u vezi, odgovoran je za mnoge uzaludne napore i slomljena srca na kraju. A mi smo odgovorni za tužan nesporazum. Kad počnemo sa nekim da se viđamo, kako da ne pretpostavimo da smo u vezi? I da to za njega znači isto što i za nas?
Neobavezno viđanje, šema, ili samo prijateljstvo – to su sve načini da jednim potezom zavaramo strah od samoće i strah od bliskosti.
Žene su obično spremne da odmah poveruju da su u vezi i da se tako ponašaju. To znači osećaj pripadnosti, zajednički izlasci, redovan seks – to znači da na nekog računaš da ode u nabavku i skuva ti supu kad si bolestan, da sa nekim dočekaš novu godinu, izađeš u šetnju, gledaš film, pomogneš mu da obavi neki posao, uradiš nešto za njega i umesto njega.
Vrlo blisko onome “u dobru i u zlu”. Zastrašujuće blisko. Jer zahteva obavezivanje. Neobavezna veza je paradoks u koji upadnemo zato što ne verujemo da tako nešto postoji i da je samo pitanje trenutka kada će partner usvojiti naš sistem vrednosti i početi da nas uvažava kao partnera. A zapravo je pitanje trenutka kada ćemo shvatiti da smo u zabludi i da je za našeg „partnera“ neobaveznost nešto najbliže vezi što uopšte može da prihvati i podnese.
I onda dolazi tuga uviđanja da smo se uzalud trudili, da nikakva bliskost, osećanja i predanost ne postoje, da smo u neobaveznoj vezi usamljeniji nego kad smo stvarno sami i da viđati nekog nipošto nije isto što i biti u vezi.
