Vi, i taj vaš osmeh

Vi, i taj vaš osmeh

Zašto biste verovali u samoću kada u čoveku ima toliko mesta za sve te ljubavi koje tek čekaju da dođu?

Kada čovek prestane da veruje u ostvarenja, on prestaje da živi i postoji. Kada se obezobrazi pa svoje snove uzme olako ili ih se potpuno odrekne zarad nekih trenutnih, nadohvat-ruke-zadovoljstava ili u strahu od poraza odabere da se nikada i ne potrudi, on napravi rupe u kolektivnoj ljudskoj svesti o sreći, pa nam svima ukrade poneku radost. Pojedinac koji utiče na drugog pojedinca, grupa ljudi koja utiče na drugu grupu, pojedinac koji utiče na grupu… pojave su koje susrećemo svakodnevno, situacije su kojih smo deo kuda god da pogledamo. Stojimo večno na margini između sopstvene i tuđe svesti i percepcije o nama samima, živimo da bismo usrećili sebe i još po nekoga. Upoznajemo ljude uz koje snovi deluju lako ostvarivi, bežimo od onih koji u snove ne veruju. Zastanemo, uplašimo se, spotaknemo se, padnemo, pa se onda saberemo i snagom Kratosa dignemo se sa zemlje samo da bismo u istoj napravili pukotine od naših odlučnih i jakih koraka koji nas vode put uspeha, ostvarenog sna, sreće. A kada na putu do ostvarenja sebe sretnemo nekoga ko ume da razume sve što jesmo, budemo još srećniji što smo posle svakog pada rešili da, ipak, ustanemo.

Odavno smo shvatili da čovek na čoveka utiče jače nego ma koji mesec na ma koju vodenu površinu. Čovek čoveka ume da baci u najdublji ponor pa da ga iz istog izvuče ili da stoji iznad njega posmatrajući ga dok se koprca. Čovek je čoveku i najbolji prijatelj i najveći neprijatelj, svi smo svakom ogledalo u kom tražimo poznate obrise onoga što jesmo ili što želimo/ne želimo da budemo. Ljudi nas pomeraju, stavljaju nas u ravnotežu i izbacuju iz nje. Neko manje, neko više, ali živimo u vrtlogu uzajamne potrebe da jedni druge imamo, pa nemamo, pa volimo, pa izgubimo, pa imamo opet i tako dok, konačno, ne zaustavimo magični kotrljavi točak u koji nas je gospodin Život bacio. Ono što je Život zaboravio kada je raspredao zli plan o čovekovom stradanju jeste da je čovek jači od svakog pada i veći od svakog neuspeha. On prestane da veruje samo da bi poverovao naredni put duplo jače, on se umori da bi se odmoran vratio svome cilju. Čovek voli da ne bi zastranio na putu do ostvarenja sebe, on traži zagrljaj da bi dao još jedan veći, jači i topliji. I kada nebrojeno puta istrči maraton po danteovskim stepenicama do Pakla i nazad, on shvati da je postao sve što je oduvek težio da bude – svoj.

SLIKA11 Vi, i taj vaš osmeh

Sklonite se od samoće, previše vam lepo stoji sreća

Da li usled emotivne emancipacije ili kao posledica trenda, čovek je počeo da veruje da svoj ne može da bude uz nekoga. Da biti svoj znači biti sam, jedini na tom putu koji vodi u ostvarenje. Ne smem decidirano da kažem da tako nije, ali smem da kažem da ne verujem u tu blesavu pretpostavku. Mimo istine da smo stvoreni kao socijalna bića kojima je teško da postoje van društvenog uređenja i ljudi, kakva je to sreća tako ukusna kao ona podeljena sa nekim koga volite? Kakav je ostvareni san jednako veliki kao onaj o kom ste, pre nego što se ostvario, pričali sa nekim koga volite, pa u njegovim/njenim rukama i pogledu pronašli podršku? Koji je smeh toliko grlen kao onaj koji se rađa u dvoje, iz najobičnije šale i najnesmotrenijeg pokreta? Zašto biste verovali u samoću, kada u čoveku ima toliko mesta za sve te ljubavi koje tek čekaju da dođu?

Kada se desi da nekoga imate pa ga onda nemate, učini vam se kako se svaki svet koji ste do tada poznavali raspao u paramparčad i da ne umete da ga sastavite ponovo. Kada vam ode neko ko je bio sve, vi sebe nagovorite na odustajanje od ostvarenja i zainatite se da ne zavolite ponovo. Zainatite se da odustanete od sebe, jer jedino ćete intenzivnom patnjom oterati nemir. Prigrlite ta nadohvat-ruke-zadovoljstava koja pominjemo i slomite se, jer vam se to učini kao jedini logičan izbor… Nemojte. Ne slamajte se jer, setite se, svi smo svima ogledala u kojima tražimo poznate obrise. Niko ne želi napukao obris sebe na vašem licu, niko ne želi da bude lepak koji spaja pukotine. Kada vas neko slomi, setite se da ćete nekome drugom biti najlepša celina koju će želeti da čuva, setite se da, iako u tom trenutku nemate nikoga, ipak imate sebe, a sebi ste potrebni celi. Dozvolite nekome da vidi kako sijate, lepo vam stoji osmeh. Lepo vam stoji sreća. Lepo vam stoji uspeh. A još lepše će vam stajati neko ko će želeti da vas nikada ne ostavi. Ne kradite drugima radost svojom tugom, ne otimajte te čestice lepote iz kolektivne ljudske svesti o sreći. Ponestaće nam, pa šta ćemo onda? Čuvajte radost, makar i tuđu.

Zašto biste verovali u samoću kada u čoveku ima toliko mesta za sve te ljubavi koje tek čekaju da dođu? Sklonite se od samoće, previše vam lepo stoji sreća.


Emilija Cvijanović prezire predrasude, ograničenost i nepoštovanje različitosti. Uvek je blizu, preblizu ivice koja deli realnost i maštu. Potpuni je rob estetskih uspeha i, što je najvažnije, u večitoj je potrazi za prožimajućom ljubavlju.