Viza za Beograd, da ili ne? (1. deo)

Viza za Beograd, da ili ne? (1. deo)

Urlanje do krajnjih granica, upadanje u reč i prenaglašena gestikulacija. Mislite da je u pitanju sukob mišljenja? Može da bude, ali ne mora da znači. Često je reč o uobičajenom diskutovanju o nekoj društvenoj pojavi koja mnoge nervira iz različitih razloga, a na koju se apsolutno ne može uticati. Tada se najlakše skače u vatru.

“Muka mi je od njih! Svi hoće u Beograd! Ne znaš da li je gore da se međusobno razmnožavaju, ili da se mešaju sa ovima kojima provincijalski mentalitet kao da uopšte ne smeta!”

Surova izjava, bez dileme. Neki će reći i da je čovek koji je u stanju da izgovori ovako nešto prilično ograničen. Ali čisto da ne bude zabune, sa sigurnošću tvrdim da većina rođenih Beograđana koja na sav glas pljuje izuvanje opanaka i direktno uletanje u, recimo, starke u svojoj blizini ima bar jednu osobu koju i te kako voli i ceni, a koja nije rasla na asfaltu naše prestonice.

Ti ljudi su došli iz opravdanih razloga, da bi se u Beogradu zadržali iz pravih. Ambiciozni na zdrav način, nisu silili stvari, nisu se trudili da se uklope na brzinu, i nisu do iznemoglosti usavršavali veštine nakaradnog snalaženja svojstvenog pridošlicama. Kockice su se jednostavno poklopile. Oni nisu imali kompleks od velegrada, i nikada se nisu stideli svog porekla. A što je najbitnije, oni ne misle da je Beograd centar sveta.

Nažalost, ima i onih drugih koji su takođe uspeli da se zadrže pod svetlima glavnog grada. Ko su ti ljudi? I šta to kod njih iritira do besvesti?

Iako ne volim generalizaciju, nakon dugogodišnjeg posmatranja u kombinaciji sa slušanjem tuđih iskustava, zaključujem da je šablon manje ili više isti. Obično svi dođu zbog studija, što je sasvim u redu. Samo što sa unapred zacrtanim ciljem da se ne vraćaju svojim kućama ni pod razno najčešće biraju fakultete sa kojima nema šanse da pronađu posao u bilo kom manjem mestu. Beograd je, ipak, Beograd. Da li ih pritiska porodica, ili im je isuviše bitno šta će komšiluk da kaže, svejedno je. Ionako uvek nekome nešto dokazuju, a mišljenje drugih ljudi od presudnog je značaja. Da se ne lažemo, klasičan seoski sindrom, iako niko ne poriče da ima i onih koji ga uspešno izbegnu.

slika 224 Viza za Beograd, da ili ne? (1. deo)

Zavela me svetla velikoga grada, odavde ne mrdam

Stalno su u grču, nikada nisu ravnodušni, jako su proračunati, i senzori su, naravno, konstantno aktivni. Zapažaju sve i svašta. Neprekidno komentarišu, ispituju, osuđuju. Pokazuju preterano interesovanje za tuđe živote, pa čak i za živote onih koje, zapravo, ni ne poznaju.

Mnogi imaju čudnu potrebu da se svima dopadnu. Neprirodno su druželjubivi, napadno sklapaju poznanstva, a izvlačenje koristi se podrazumeva. Neki odaberu pristup “umiljato jagnje dve ovce sisa”, pa kroz izveštačenu optimističnost i ljubaznost, s vremena na vreme provuku neku neveselu ispovest. Čisto da se novi prijatelji sažale, ali da to ne bude onako očigledno.

Drugi, opet, kao da su uvek na oprezu. Umišljaju zavere i u startu zauzimaju stav “mnogo sam opasan/opasna”. Drže se u grupicama, nisu pristupačni, i valjda žele da deluju nadobudno. U stvari, nema poruka koju šalju glasi “Niste vi Beograđani bolji od mene, pokazaću vam”. Ponovo neko nepotrebno dokazivanje, ponovo odabir krajnosti.

Godine prolaze, diploma je tu, nazivi najvažnijih ulica su nabubani, obišla su se sva bitna mesta, a dosta njih se i ratosiljalo naglaska, koji je, po njihovom mišljenju, bio jedna od najvećih prepreka uspešnom infiltriranju u beogradski stil života.

U nastavku pročitajte šta se dalje dešava…

Izvor fotografije: Stareslike.com


Vanja Rajić – Komplikovana i neodlučna, i dalje bezuspešno pokušava da smanji dimenzije svojih ogromnih očekivanja. Uvek traži, često pronađe, brzo se zasiti. Jede sir i čokoladu, nema običaj da se moli, a najviše voli da bude budna dok ceo svet spava.