Viza za Beograd, da ili ne? (2. deo)

Viza za Beograd, da ili ne? (2. deo)

U prvom delu teksta, na amaterski način napravljen je kratak psihološki profil ljudi iz unutrašnjosti koji nevidljivim lancima sami sebe vezuju za beogradske bandere. Ponoviću još jednom da nisu svi isti, i da ima onih na čije ponašanje i aktivnosti ama baš niko ne koluta očima. Razlozi, jednostavno, ne postoje. Uostalom, svako ima pravo da bude tamo gde želi, ili tamo gde je primoran da bude usled nepredviđenih okolnosti. Ali hajde da se vratimo na onu specifičnu sortu pridošlica.

Školovanje je, dakle, završeno i sada bi trebalo pronaći posao. Gde? Glupo pitanje, podrazumeva se da se potraga odvija u Beogradu. Možda je zaista lakše zaposliti se u velikom gradu, ali verujte mi, znam za slučajeve kojima je draže da na sav glas kukaju o neuspešnim intervjuima nego da se vrate u svoje zavičaje, iako ih tamo čekaju sasvim pristojna radna mesta.

Ukoliko imaju sreće, naći će se već neki zemljak da ih ugura u neku ustanovu gde će uživati sve raspoložive beneficije, dok će na pauzi za ručak zajedno evocirati uspomene na rodni kraj. Nije svuda ovako, ali prisetite se, koliko ste puta primetili da dobar broj zaposlenih u nekoj instituciji nepogrešivo udara akcenat na isti slog u istim rečima? Drže se zajedno, vuku jedni druge, i naravno da im je bolje nego pojedinim Beograđanima. Oduvek je bilo tako, samo što ovaj fenomen u periodima krize i nezaposlenosti baš dolazi do izražaja. Ne mislim da bi beogradska deca trebalo da imaju prednost pri zapošljavanju, mada sam, prilično revoltirana, ovo izjavila bar milion puta. I znam da nisam jedina. Ali zašto ne bi svi bili ravnopravni? Zašto ljudi više cene “svoje” kada nisu na “svome”?

Sa druge strane, imamo one koji moraju sami da se pomuče. Za njih su idealne male privatne firme čija se praksa ogleda u zapošljavanju isključivo osoba iz provincije. Pitate se zašto? Da možda mesto rođenja ne definiše sposobnost i pamet? Naravno da ne, ali ako neko mora da plati stan, i pritom se grčevito bori da ostane u glavnom gradu, logično je da će pristati da radi od jutra do sutra i da će imati volju da potegne mnogo više od nekoga ko gorepomenute stavke uzima zdravo za gotovo. Samim tim, prag tolerancije uglavnom im je prilično visok, i u stanju su da trpe i gutaju veoma dugo. Dok imaju tamo neko neprevodivo zvanje kojim mogu da fasciniraju rodbinu, sve će biti u redu. Međutim, ovde kao da se zaboravlja činjenica da postoje i Beograđani koji teško žive, i koji bi možda i pristali na izrabljivanje radi obezbeđivanja egzistencije. Ravnopravnost je, dakle, ponovo narušena, i to je ono oko čega se najčešće vrti polemika na temu “smetaju mi ruralci”.

slika35 Viza za Beograd, da ili ne? (2. deo)

Kada “Beograđani” odu kući za praznike, Beograd ostane prazan

Osim posla, postoje i drugi načini za opstanak u Beogradu. Onaj najočigledniji je, pogađate, udaja. Ženidba takođe, ali pošto u okruženju nemam muškarce pogodne za ovu vrstu analize, koncentrisaću se na osobe ženskog pola sa čuvenim sindromom snajke. To su one koje na prvom mestu forsiraju svoju vrednoću i domaćinske veštine.

“Što mu je fina ova nova! Zajedno smo zavijale sarme za slavu, postavila je sto nekoliko puta, oprala je sudove… Vidi se da  je dete sa sela! Ona stara se uvek ponašala kao gost. Nikada se nije ponudila da mi pomogne u kuhinji!”, reći će buduća svekrva, i u pojedinim situacijama, pola posla je već obavljeno.

Dakle, “snajke” se služe uglavnom primitivnim forama i fazonima, a glavna ciljna grupa jesu oni pripadnici jačeg pola iz čijih usta često izleće: “Ako se ne oženim do trideset i neke, naći ću poštenu devojku iz unutrašnjosti da mi kuva, čisti, rađa decu… ”.

Nekada se, doduše, i zatelebaju. Zanemare kulturološke razlike, pa se onda potpuno omađijani svim silama trude da pomognu svojoj voljenoj da u Beograd dovede širu i užu familiju. Dok se ne snađu, podrazumeva se da će svi biti na grbači mladoženjine porodice. Šta reći, osim da ljubav može biti veoma slepa, gluva i apsurdna.

U svakom slučaju, sve se svodi na nemoćno posmatranje, iščuđavanje, grube i podsmešljive komentare i prezrive poglede. Ima nas raznih, i to može biti jedini zaključak priče o novokomponovanim Beograđanima.

Izvor naslovne fotografije: Flickr. com


Vanja Rajić – Komplikovana i neodlučna, i dalje bezuspešno pokušava da smanji dimenzije svojih ogromnih očekivanja. Uvek traži, često pronađe, brzo se zasiti. Jede sir i čokoladu, nema običaj da se moli, a najviše voli da bude budna dok ceo svet spava.