travel 300x232 Vodič kroz putovanjaJoš od malih nogu osetila sam na svojoj koži šta znači reč “putovati”. U to vreme avionske karte bile su “zakon” i avionom su se vozili ljudi od 7 do 77.godina. Ili, u mom slučaju, manje. Sa četiri godine sam već bila pametno dete sa izrazitim darom za blamiranje osoba. Moja mama je vodila tri ćerke sa sobom i da bi uštedela na jednoj, onoj najmanjoj i najglasnijoj, rekla mi je šta moram da kažem kad uđem u avion. Lepa stjuardesa mi je prišla, pohvalila moju slatkoću i pitala me koliko imam godina. Pogledala sam u nju i sva važna rekla “Kad sam u avionu tri, a kad sam napolju četiri”. Sledeće mesto na kome sam bila je avionsko sedište, sa sve majmunom Đurom pored mene, dok se mama crvenela od sramote. Nikako mi nije bilo jasno gde sam pogrešila.

Posle aviona i uživanja u tričavih 45 minuta leta i lanč paketu, na red su došli autobusi. Nije više bilo ručka u vazduhu. Ni lepih stjuradesa. Ni tri, odnosno, četiri godine. Ne, bilo je dugih 12 sati putovanja. Taj putnički šok naveo je mene da gnjavim mamu pitanjem “kad stižemo?”, posle samo sat i po vremena putovanja. Narednih godina jedva sam čekala da samostalno probam putovanje, jer mi se nekako to poklapalo sa pojmom zrelosti.

Ni pomislila nisam da to donosi muke sledeće sadržine:

Prvih sat vremena putovanja

Na putovanju po danu, poželjno je poneti novine, slušalice za mobilni ili mp3 plejer, knjigu ili poznatu osobu da sedi pored vas. Na putovanje po noći, ne trebaju vam sitnice, samo ovo poslednje. Zašto? Videćete u nastavku.

Ulazak u autobus, iz nekog baksuznog razloga, broj na karti pokazuje poslednje sedište. Probijam se do svog mesta sa sve “izvinite, izvinite…”, jer udaram kesom ljude i dolazim do svog mesta. Oni koji su blagosloveni dugačkim nogama, “oduševe” se kad vide mali razmak između sedišta. Više nije pitanje gde ću sesti, već gde ću sa nogama? Na jedvite jade uguram ih nekako i smestim stvari oko sebe. Ako već niste poveli malopre pomenutu poznatu osobu, onda se samo nadajte da će pored vas sesti osoba koju ne zanima:
a) tvoja životna priča
b) gde putuješ
c) šta misliš o današnjoj lopovskoj vlasti
d) zašto je mleko poskupelo.

A ako ste kao ja, onda će pored vas sesti sredovečna osoba i pitaće vas sve redom od a) do d), sa primesama e) i f), ali tad sam već uveliko u snovima. Osim što kondukter traži karte i indeks i ustanovljava da ne ličite na sebe na slici u indeksu, prvih sat vremena putovanja brzo prođe.

Narednih 5 sati

Na vašu nesreću, a to mi je poznato, pored vas je ipak sredovečna osoba i jedini lek za to je stari recept za medvede, ali malo modifikovan. Ne pravi se da si mrtav, već se pravi da spavaš. Ako i uspeš da zaspiš, kreću sepentine i krivine brdovitog područja. Pomere se bubrezi, dođu u bliski susret sa ostalim organima, zbog skakanja zadnjeg dela autobusa kao na trambolini. Dok trpiš predsmrtne bolove, osetiš da ti nešto gura noge. Ako pogledaš malo bolje, ceger sa zimnicom pod uticajem drmusanja, smestio se na tvojim nogama. Istrpim nekako, ne otvaram oči ni za živu glavu, jer već čujem kako se za vreme Tita lepo živelo i putovalo. Taman smestim delove tela tako da mi ne odskaču i da ne dobijem modrice, utonem u snove, zamišljam da sam na plaži, da uživam u sunčanju i kupanju, dolazi veoma zgodan momak i kaže mi: “Spremite ličnu kartu za pregled!”

Molim?! Ne, ne definitivno košmar i pogrešan scenario. Dobijam jedan “maj-geri” u stomak.
“Joj, dete izvini, stigli smo na granicu.”
Ništa, baba, reanimirala si me, nema šta.

Sledećih 5 sati

Ovo obuhvata period kojeg se retko ko seća. To je nešto između sna i jave. Budi me glasno hrkanje osobe pored mene i povik vozača: “Testeriši baba, boli te uvo”, što izaziva navalu smeha budnih i moje “Šta je rekao?”, jer sam naprasno ogluvela. Što me dovodi do toga da vam MUST HAVE predmet za putovanje moraju biti i čepići za uši. Toliko sam umorna i toliko mi se spava, da me ni drug Tito, da ustane iz mrtvih, ne bi probudio da dođe da pohvali drugaricu Micu pored mene na odanosti kroz sve ove godine.

Poslednjih sat vremena putovanja

Ni ukočenost ni neispavanost ni sva pitanja o životu pre i posle stare Jugoslavije, ne mogu se porediti sa trenutkom kad ugledaš svoju kuću. Prvo što pomislim je: “Mamina kuhinja”, a potom se setim i svih dragih ljudi koje ću videti posle toliko meseci. U ovom periodu putovanja odbacuju se sve svi predmeti koji su poneseni kao oružje protiv dosade i sredovečnih ljudi i postoji samo odbrojavanje.

“Još malo, još malo… Samo još ova žuta kuća gde sam se prvi put poljubila… Samo još jedna krivina i…”

Autobuska stanica nikad nije bila omiljenije mesto, nego kad ljudi dolaze kući. Dođe mi da izljubim ono naborano lice drugarice Mice. Izlazim, uzimam kofer sto kila težak kao da je pero i trčim kući, zamišljajući šta će sve da se desi za tih nekoliko nedelja koliko sam tamo. Živela sloboda! Svako putovanje ima svoje loše i naporne strane, ali štos je u kraju. Na kraju putovanja, svako dobija ono što je poželeo. Maminu kuhinju, slatku novu ljubav, uživanje u provodu ili vreme kada ce reći  za 40 godina nekome u autobusu “E, dete, kako se u moje vreme lepo živelo…”.

Home, sweet home.


Tina Bunjevački je nepopravljivo romantična, čak i kada tome nema mesta u nekoj situaciji. Svako jutro kaže sebi “Od sutra počinješ da učiš i vežbaš” i skoči na čokoladu, kafu i pisanje bloga. Često ukucava na pretraživačima “crno-bele fotografije” i “Impresionizam Van Goga”. Obožava dan kada ode u staru novinarnicu i kupi brdo novina pre X godina, kako bi seckala najzanimljivije članke. Zacrtani cilj: 58 kilograma i sledeća Anna Wintour.

Editors choice