Čudna smo mi neka deca. Možda ponekad nezahvalna, možda zbunjena, ambiciozna i gladna. Gladna za uspehom i mogućnostima koje nam se ne otvaraju baš tako lako. Koračamo polako ka odrastanju, ka zrelosti sa kojom do sada nismo morali da se suočavamo. Neki od nas su igrom slučaja napravili uspešne korake, a neki od nas se još bore. I, kao mala deca, tražimo neki oslonac, samo nam ovog puta roditelji ne mogu pomoći. A kad ne može roditelj, može prijatelj.

Zovem ja tako Jovanu i pitam je šta ima novo i što se ne javlja. Kaže Jovana, totalna depresija. Završila je fakultet, “Central St Martins”, najbolji fakultet za umetnost u Evropi. Rekao bi čovek, otvorena su joj sva vrata. Da li će da slika, fotografiše, dizajnira, ili pak, radi u galeriji – nije ni bitno. Ima tu čuvenu diplomu i mora da može! A u stvari, kad malo bolje pogledaš, izgleda da ne može. Obrni-okreni, studentska viza ističe svakog dana, a po svemu sudeći, dobiti radnu vizu je nemoguća misija. Dodatno ti otežavaju ako si umetnik, jer, bože moj, moraš da imaš visoku poziciju, određena primanja, određen nivo obrazovanja, možda čak i boju kose. Osećaj je odvratan, već sam prošla isti, i ma koliko ja kao dobar prijatelj želela njoj da pomognem, ne mogu. Nemam pametan savet, osim da se možda uda. Kako to već biva u Londonu, svi su u ili sami ili u lošim vezama, tj. kombinacijama. Ne možeš ni da se udaš tako lako u današnje vreme. Grad je surov, ljudi su sebični i nemaju vremena za ljubav. Često se pitam ko je ubio romantiku i shvatim da smo istu ubile verovatno mi, žene, koje smo nezavisne i željne karijere.

Ali, skrenula sam sa teme. Jovana ima opciju, nije da nema. Jovanin najbolji drug sa fakulteta je homoseksualac. Henri je u burnoj vezi sa dečkom, ali mu nije problem da oženi Jovanu, naprotiv, ponudio joj je deal. Jovana se razmišlja.

Odem onda sa Marijom na piće posle posla, nađemo se, a gde drugo nego u Citiju. Leto je u Londonu, ali ne dajte se zavarati, to znači dvadesetak stepeni. Promolilo se neko sunce taj dan i mi smo odlučile da odemo na terasu jednog solitera gde je super bar, naravno, pun mladih radnika iz Citija. Mene su uhvatili neki pundravci i ne drži me mesto, pa sam u pokušaju traženja novog posla, ili čak daljeg studiranja, ni sama ne znam šta ću. Ta muka me drži već neko vreme i izgleda da nemam sreće. Zovu me često head hunter-i i ja im kažem da sam baš zainteresovana za poslove koje mi nude, ali kad im kažem da sam trenutno na radnoj vizi koja je sponzorisana od strane kompanije za koju radim, svi naši razgovori se završavaju. Ako dam otkaz, gubim vizu. A ko je lud da me sad sponzoriše kad Britanci zatvaraju sve moguće granice za “all other passports” zemlje? I baš o tome pričam sa Marijom i ona me savetuje da se udam. Marija je u braku sa Ostrvljaninom, ali njoj se desilo da se udala iz ljubavi. Redak slučaj. Ipak, i ona je pred razvodom, a ja počinjem da sumnjam u njenu ljubav. Marija kaže da je to nešto najlakše što može da mi se desi, udam se i posle par godina dobijem pasoš, a sa britanskim pasošem, da se razumemo, mogu, ama baš, bilo gde.

Vidite kako su Kate i Wills srećni a gde je moj princ  Vodič za preživljavanje u inostranstvu: Pomoć prijatelja

Vidite kako su Kejt i Vil srećni, a gde je moj princ?

Za koga ja da se udam? Sa dečkom nisam dovoljno dugo, a i iskreno da vam kažem, ne bih ja baš da ga prosim. Ne lezi vraže, imam i ja druga homoseksualca. On mi je još odavno ponudio da me oženi. Sav uzbuđen već je u akcijama planiranja naših žurki za svadbu i veridbu. Ja sada tu opciju razmatram.

Jedne večeri sedimo Miloje, Stojan i ja i pričamo o tome šta se dešava u Stojanovom životu. Kao, Jovana i ja, Stojan je u depresiji. I on je završio master, traži posao koga nema i razmišlja da upiše doktorat. Ne zna šta da radi sa sobom, ističe mu viza za mesec dana i odlučio je da oženi svoju cimerku (devojka je poreklom iz Srbije, ali sa britanskim državljanstvom). Napraviše i oni deal i Stojan će da je plati. Evo, već se bave sređivanjem potrebnih papira. Svo to ludilo i meni probudi ludilo u glavi, pa sam ja zagrizla, hoću da se udajem pa kud puklo! Šta mi je to, tri godine, kao da nije ni bilo. Pošla sam sa budućim mužem na ručak, objasnila situaciju i on se raduje predstojećim žurkama. Čak sam posadila i mog dečka da mu objasnim da se udajem, ali ne za njega. Pomalo šokiran, pitao me je: A je l’ mogu ja da dođem na svadbu? Navikao je čovek vrlo brzo da od mene neće čuti mnogo normalnih stvari, ali to je ok, jer izgleda da svi mi, Srbi, imamo etiketu ludih ljudi.

Dva dana posle, dolazi mi u goste Stojan, kaže promenili Britanci zakon, moraš biti u braku šest godina. On upisao doktorat. A ja? Jovo nanovo, evo nama depresije. Lako bih preživela tri, ali šta ću sa šest godina? Mislim, možda stvarno odlučim da se u tih šest godina udam za strejt čoveka, a i možda budem htela decu. Back to square one.

Živim u Londonu. Završila sam fakultet i odmah potom sam se zaposlila. Imala sam sreću, firma mi je sponzorisala vizu. Živim u lepom kraju, sa super cimerima i iznajmljujem veoma lep stan. Primam platu. U srećnoj sam vezi i zaljubljena sam. Pitate se što kopam i što mi đavo ne da mira? Pa rekoh vam već, ili su ambicije ili činjenica da nisam baš totalno normalna. Evo, sedim na poslu i gledam Linkedin. Šaljem neke aplikacije u nadi da će se neko smilovati i odlučiti da mi sponzoriše vizu. A moji tamo na kontinentu navijaju da se vratim kući. Kažu, lepše je vreme u Beogradu.

*Svi likovi u priči su stvarni, ali imena su zamenjena, iako će se oni prepoznati. Mariji hvala na savetima, a Jovani želim svu sreću, za koji god metod ostanka u Engleskoj se odlučila.


Nina Kerkez – Veliki zaljubljenik u ljude i ljudske emocije. Večiti romantik u potrazi za savršenim ljubavnim pričama, iako ih često gleda samo na filmu. Fitness freak u svadji sa svojom gurmanskom stranom i svetski putnik koga ne drži mesto. Trenutno London zove svojom kućom.

 

Editors choice