Vodič za preživljavanje u inostranstvu: Razumeti Beograd

Vodič za preživljavanje u inostranstvu: Razumeti Beograd

Momo Kapor je u svojiim kratkim pričama o Beogradu napisao da stranci prosto ne razumeju zašto mi toliko hvalimo naš Beograd.

Ali, zar nije Beograd divan? Najlepši je na svetu: ljudi su prelepi, uvek super obučeni, ženske u štiklicama sa najsvežijim pedikirima, manikirima, frizurama, momci visoki i krupni pravi Balkanci, ušće Save u Dunav, Kalemegdan, hrana koja je puna ukusa, mirisa i boja, masni ćevapi kod Cice u pola noći, burek i jogurt u šest ujutru, porcije skoro veličine američkih, medovača, prasići u Stellini, raspevane ulice, kafane, splavovi, noćni život kao nigde na svetu, četiri godišnja doba, svirke u Akademiji i Domu, bašta Bitefa, Novi Beograd vs Banovo brdo vs Vračar, gimnazije, tehničke i medicinske škole, besplatno visoko školovanje, sportovi, timovi, deca na ulici (bar dok sam ja bila mala, tj. dok nisu izmislili igrice i Facebook), preskakanje lastiša, igranje fuce, Beach Volley, grafiti kod Šećerane, Košutnjak, Ada i, naravno, Novi most. Ja se unapred izvinjavam svima ukoliko sam nešto zaboravila, ali ovo je moj Beograd.

Moj Beograd koga pamtim i koga se rado sećam. U većini slučajeva ga tako i predstavljam i u stanju sam satima ljudima da prepričavam šta je to lepo u Beogradu, zapravo pokušavajući da im dočaram beogradski duh i tu energiju u vazduhu.

A da, zaboravila sam da pomenem da pored svih tih ogromnih porcija, mi smo svi nešto skinny. Devojke su sve top modeli, ono, bude poneka koja se u pubertetu malo zaobliči pokušavajući da se pronađe, ali vrlo brzo i ona nekim čudom (verovatno jedući samo jabuke mesec dana) postane skinny. A nama je u Beogradu to veoma bitno, ne dao ti bog koju kilu viška. I nekako se čini da ih je teško i dobiti u Srbiji. Svi smo navikli da jedemo takozvano kuvano, ono što stranci zapravo zovu čorbe. Jeste, sve su to varijacije na temu, ali i pasulj je realno čorba. I volimo kuvano, i volimo kiselo, i volimo sir, i volimo meso. Normalno, snabdevamo se na pijacama, odnosno, naši roditelji se snabdevaju na pijacama.

Ne dao nam bog da ostanemo sami kod kuće nedelju dana, umrli bismo od gladi. Zato će gospođa mama da nas pošalje kod babe ili će pak da nam spremi nekoliko jela i da nam zamrzne, a mi ćemo sa zadovoljstvom da ih odmrzavamo. Nama je u inostranstvu to veoma strano. Sama reč inostranstvo kao da nam govori da je ovde sve naopačke. Kakvo crno kuvano i zamrzavanje i pijace? Mi se ovde snabdevamo u hipermarketima gde možemo naći sve. Tako, na primer, jedemo jagode usred decembra i mandarine u junu. Zelena salata nam je na raspolaganju tokom cele godine i već je oprana i upakovana u kesice (da se ne maltretiramo). Paradajz ima isti ukus kao jabuka, a ponekad nisam sigurna da li jedem piletinu ili teletinu.

Valjda zato trčimo u restorane i tražimo neke bolje ukuse. Jedemo kojekakve slatkiše, keksove i pijemo čajeve i kafe iz svima voljenog Starbaksa koji pakuje te kafe u veličine bureta. Stranci ne razumeju kako mi uvek imamo vremena da sednemo na kafu usred bela dana, a mi ne razumemo koncept kafe za poneti. Stranci misle da sam ja anoreksična (da se razumemo, imam ja i viška), a tata mi kaže da sam debela. I ne samo tata nego ko god da me sretne u Beogradu reći će mi otvoreno: “Nina, nešto si se zabucila.” Kad smršam i kad sam prava maca, da vam se pohvalim – sad sam maca, reći će mi: “Nina, čoveče, jedeš li ti išta u toj Engleskoj, baš si nešto bleda i mršava, daj da idemo na neku pljesku.”

Beograðanji su jedini narod na svetu koji voze Yugo i izgledaju cool1 Vodič za preživljavanje u inostranstvu: Razumeti Beograd

Beograđani su jedini narod na svetu koji voze Yugo i izgledaju kul

Sve to posmatraju neki naši stranci i ništa im nije jasno. Ne razumeju Beograd. Prvo, ne razumeju srpski, pobogu, šta će nam padeži? Ne razumeju zašto smo mi svi opsednuti učenjem stranih jezika i kako ja u kancelariji pričam sa pet ljudi na pet jezika. Da li sam ja normalna? Pa verovatno nisam, ali o tome drugom prilikom, da bih se sad vratila na Beograd. Dakle, ne razumeju zašto toliko volimo taj Kalemegdan i ušće, mislim, sve je to lepo, ali nije najlepše na svetu. Nije im jasno zašto ne umačemo hleb u supu i zašto posle supe dolazi još jedno pet obroka. Rakija, koju toliko hvalimo, hvala bogu, odvratna im je, a i realno gledano nikom normalnom se rakija ne može dopasti, pogotovo onaj špiritus što naše bake i deke prave, pa se mi kao hvalimo.

Nego, verovatno su naše majke cirkale rakiju uz doručak dok su bile trudne, pa smo svi mi nešto opsednuti. Nije im jasno kako neko može u facu da nam kaže da smo mršavi ili debeli, mislim, o tome se ne priča. Može ta osoba da bude čak i Frankenštajn, ali ti kao neki prijatelj moraš da komplimentiraš. Uvek. Muka im je od pušenja u zatvorenom prostoru. Do kraja njihovog boravka u Beogradu ne mogu da vide meso i sir i pekare više nikada u životu. Nikada im neće biti jasno kako se ljudi koji ne voze kola prevoze po Beogradu i zašto policajci, profesori, nastavnici i doktori imaju neke bog ti pomogao plate. Takođe im nije jasno zašto se mi stalno grlimo, ljubimo, pipkamo i zašto ne kažemo izvini kada nekoga zakačimo na ulici. Jesam li napomenula da mi slavimo Božić 7. januara i da to ni nama nije jasno, a ne nekom drugom?

I eto, ti naši stranci koje dovlačimo kući su ipak naši. Po povratku kući, oni prepričavaju Beograd kao jedno čudo i objašnjavaju da se nikada u životu nigde tako nisu proveli. Istina je, Beograd je jedinstven (i najbolji na svetu). Ipak, jednu stvar ti stranci razumeju, a to smo baš mi, ljudi. Pametni smo, duhoviti, zgodni, lepi i visoki, veseli, gostoljubivi i puni ljubavi. Baš zato su se i našli tu, u našem Beogradu.

Prethodne tekstove iz ovog serijala možete pročitati ovde.


Nina Kerkez – Veliki zaljubljenik u ljude i ljudske emocije. Večiti romantik u potrazi za savršenim ljubavnim pričama, iako ih često gleda samo na filmu. Fitness freak u svadji sa svojom gurmanskom stranom i svetski putnik koga ne drži mesto. Trenutno London zove svojom kućom.