Volela je Lola

Volela je Lola

Zapalila sam u nepovrat, rušeći sve do zadnjeg mosta za sobom. Ne, neću da se vratim. Znala sam to i pre no što sam kročila na primorano tlo.

Odlazim pre nego što prošlost sažvaće moju poslednju kost. Odlazim. Ovde, u svačijim očima se nazire što je bilo i što ne mogu da vratim. Na svakom sam jeziku, pod bilo čiji zub i, pre no što me ščepaju međ’ zube, ja sam već ganuti ulov. Slika sam besmisla, sve ono što se sa sažaljenjem pokazuje prstom. Ovde ne znam da li me jače stišće to što krvopije daju mojoj prošlosti na život, podsećajući me šta to više nemam ili me jače pritiska što je onaj koji ponajviše treba svega da se seća sve i zaboravio.

Od sebe, za sebe, zbog sebe, iz grada koji nepomičan leži na reci, na reci halapljivoj i gladnoj, od uzanih sokaka, širokih ulica, napamet naučenih prečica, od moje nesreće, od mojih jauka neuspelo zakopanih na gradskom groblju, od otisaka naših koraka pričvrljenih na modrom betonu, od svega što je zauvek u meni niklo i što daljinom želim da osušim, odlazim.

Beg Volela je Lola

Beg

Iskrala sam se iz same sebe, iz pustih zatvora truleža unutrašnjosti. Lokalni taksista je otklanjao tminu farovima.

Nikada mi moja ulica nije bila jasnija no onda. Nikada mi nije bila ni lepša ni strašnija no dok sam crpela snagu očiju da je što bolje vidim i upamtim. Izmicali smo u nedogled.

Sa nadvožnjaka, na korak od naplatne rampe, gusti mrak rasut nad gradom silovale su svetiljke. Bilo je sve tako bistro u toj crnini, neka se nevinost prizora uvlačila u moju dušu i molila me da ostanem.

Ne, ne mogu. Postoje jedna vrata u ovom gradu na koja više nemam prava da zakucam, ovde su, par ulica dalje. Ta ista zapečaćena vrata mi danas otvaraju otvore nepovrata.

Iz grla samo što se ne otegne:

- Stanite!

Gutam reči. Triput sam dosad progutala:

- Vozite ipak u Matoša Cvijića 8.

Kako je život čudan, pomislih. Nikada ne pomišljamo, dok veselo nekud odlazimo, koliko nam je još odlazaka ostalo pre nego što ista vrata ne postanu zabranjena.

Sve sam te noći bila sebi i jedini svedok, i sudija, i dželat, i mater, i maćeha. Jedini svedok sopstvenog kukavičluka, kukavica koja sebe nedužnu osuđuje. Tople usne majke što šapću:

- Ostani, istrpećemo to zajedno.

I maćeha što se kiselo smeje neuspehu svoga pastorka.

Nisam, u stvari, imala nikoga ni da me podrži ni da me odvrati. Jer onaj koji sebe nema više ne može ničijim prsustvom da se pohvali i kada je okružen.

Dok se kroz rupe mraka u moj zanemeli stan uvlačila njujorška buka, jasno sam negde u glavi videla sebe koja presavijam znojavim rukama pasoš.

Aerodrom Nikola Tesla tri godine unazad.

Da me je neko onda dozvao, još dok sam, nesigurna u odlazak, brojala ljude ispred mene u redu pasoške kontrole, da sam samo onda začula taj glas kog se u snu podsećam često, pitam se da li bih se tako lako natrag okrenula.

Možda bih tek onda, u inat sopstveni, loše prikrila sva osećanja i još brže odletela za Ameriku.

Smežureni kapci razdvajali su suze. Negde na pragu očiju zgnječila bi ih snaga kapka koji dižem i spuštam.

Koliko je knedli niz suvo grlo onda prošlo. Želela sam snažno da ga ugledam, da čujem kako mi ime, trčeći gotovo bez daha, zove, da zajedno plačemo. Da se isplačemo i tek posle da govorimo.

Tirkizne boje Tifanija sa mojih zidova kupile su noćas sene. Odjeknuo je telefon.

- Sine, dobitnica si ovogodišnjeg Matićevog Šala. Valjalo bi da se konačno vratiš.

Natopljenih suzama rečima, oglasila se moja majka. Tih mi je godina uvek uplakanim glasom i dobre vesti govorila. Nedostajala sam joj, znam.

- Ne, ne mogu. Tako je moralo da bude. Ostaću ovde zbog jednog juče, zbog jednih meni zauvek zatvorenih vrata, zbog njega koji ko zna gde i sa kim noćas spava. Jer ovde niko ne zna koliko sam jednom volela i da nikad više neću moći. Ostaću ovde da smišljam život kakav mi odgovara.

Izvori fotografija: pinterest.com, stylesaint.com


Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.