“Suprotno od ljubavi nije mržnja već ravnodušnost”, Meri-Alis (Mary Alice), “Očajne Domaćice” (Desperate Housewives)

Ulaskom u vezu obe stranke zalažu sopstvenu slobodu zarad izgradnje zajedničke. Svaka dostignuta sloboda je plod voljnog odricanja i postojanja ograničenja.

Došla je jedne, naizgled obećavajuće i skoro ugašene, noći.

U kuhinji, jednom rukom gnječila je stomak, drugom je pridržavala svoje biće o radnu površinu.

Sva njena lepota, ispijena onim što je muči, vratiće se čim bude izgovorila najteže.

Nemiran sam i ja pratio očima zrake predstojećeg sunca; Gospode, samo nju, gadnu pred njenom istinom, na pomolu da je izgovori, samo nju da ne gledam.

Iako nervozan, imao sam prednost nad njom. Ja nisam imao šta da priznam, zato sam čekao nju, tog ucviljenog jadnika, čekao sam donekle i smireno da dozove hrabrost i konačno pretoči dela u reči. I onda bi upala u obećanu provaliju.

Pridržavala je stomak kao da se bojala da joj iznutrice ne iscure. Izraz lica joj je bio veran težini situacije. Mučno je gledala u ono što će rečima da stvori i što je nečujno već dugo govorila.

Nisam odlagao; nestrpljiv da sebe sobom porazi, rekao sam joj:

– Počni.

Kao da joj je trebalo moje odobrenje, po prvi put me je poslušala, i ne kasneći mnogo, započela je:

– Ja… ja te ne volim više. Meni to više nije to. Vrediš, ti tako mnogo vrediš. Ali, nismo se našli. Želim natrag svoj založeni deo slobode.

Sklonila je ruku sa stomaka, i nju je naslonila o radnu površinu. Sada joj je, znam, trebalo mnogo više da izdrži sebe. A oči… Zarijene u pod. Kao da je želela da čovek kome se obraća bude niži, bar jednom i u nečemu, od nje. Znala je da nije tako. Stidela se. Stidela, jer je na nas stavljao tačku neko ko nije imao razloga za to.

Negde smo zamenili uloge, da bi u završnoj tački ostavljala ona.

Izvodila ju je očajno loše. Želela je da prizna sve, a ipak su joj mnoge istine ostale među zube. Jer najteže je izgovoriti sebe kada sve gnusno o sebi sagledamo.

Želela je da kaže sve, ali ni ovaj put zbog mene. Ovo nije bila ispovest iz poštovanja prema čoveku posvećenom njoj. Bila je to ispovest kukavice koja je htela da lakše ode. Ništa što je upravo činila, nije činila misleći na mene.

I nije moglo da joj bude lakše dok je preplitala reči i prećutkivala srž njenih misli.

Pogledao sam je u oči, nakon dužeg traganja za njenim uzemljenim pogledom.

Ako ona nikada nije umela, umeo sam ja da budem iskren za oboje. I ovoga puta sam joj pomogao.

boli onog kog ne treba da boli Voleo sam kuju

Boli onog kog ne treba da boli

– Mici, da si ikada i založila svoju slobodu, vratio bih ti je. Da si me ikad gledala kao svog ne bih se i pre ovog smatrao ostavljenim. Da si, Mici, bar jednom znala da sačuvaš svoje telo i ne varaš me, noćas bih mirno spavao, ne bih bdeo nad tvojom neverom, upalih očiju. Da si bila verna čoveku koji te je uzalud čovekom činio, ne bi me našla ovde. Ali, ti i o tome ćutiš noćas.

Godine su kroz nas prošle i ti tek sada shvataš da se nismo našli. I nismo. Opstaju i obrazovani sa neškolovanima ukoliko dele jednake i fundamentalne vrednosti. Ti ih nemaš. Nemaš tu nit koja pretače životinju u čoveka.

Kriviš moju ljubomoru za tvoja ugašena osećanja. Da li znaš da je to jedino bila bes zbog tvoje nesposobnosti da budeš privržena i govoriš istinu? Da li znaš da tog istog besa ne bi ni bilo da si me jednom zasigurno uverila u laž da me voliš? Da li znaš da su svi ti kreveti bez broja u kojima si davala sebe ubrzavali moju smrt?

I krivi me što sam voleo.

Ali, suprotno od ljubavi nije mržnja, Mici. A ti još uvek ne osećaš ravnodušnost, ti i ne znaš da još uvek voliš.

Izvori fotografija: saravanan.org, ryandurkin.com


Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.

 

Editors choice