Ne bole ožiljci, bole ljudi. Dugo se prikrivalo i prećutkavalo. Dokazano je. Patnja je neminovna posledica voljenja i duboke povezanosti sa određenim ljudima. Ti ljudi su uvek zdravorazumski, emotivni i prosto ljudi. Stvoreni da dišu, koračaju, pričaju, vole, plaču, svađaju se, praštaju i žive svoj san.

Nekoga ste sigurno voleli. Ili želeli. Na njega ili nju potajno mislili. Priželjkivali da to nešto između vas uspe. Možda ste bili beznadežno zaljubljeni. Razočarani. Besni, povređeni, izgubljeni. Voljeni, prevareni, nasamareni. Ali ste živeli. I osećali. Odavno su mi rekli da fantaziram. I da uživam u tome. Maštam o nekom idealnom životu koji podrazumeva sve idealno. Savršen posao, savršen muškarac, savršena veza. Valjda je to u skladu sa mojim horoskopskim znakom. Nema ničeg lošeg u fantaziranju, lep je taj momenat jer razmišljam o begu od tužne, nepravedne i tamne stvarnosti. I ja sam volela i dalje volim. Bivala razočarana, ludo voljena i prihvaćena od strane onih koji su uvek slušali moje žalopojke i strepnje. I još uvek to rade.

Tada si naišao ti, sasvim neplanirano. Bio si moja slabost. Potpuna. Nepredvidiva. Ljutilo me je što si svojim jednostavnim postojanjem bio moj izvor nedoumica i patnji. I dalje si, na neki način. Bespomoćna potreba za tobom se pretvorila u naviku. U momentima želim da te zamrzim zbog toga što si me napravio žrtvom mojih sopstvenih nekontrolisanih strasti. Nekotrolisanih čežnji, vrelih dodira i čarobnih osmeha. Posle svih proživljenih avantura sa tobom, ubeđivanja, bespotrebnih suza i iritantnih prepirki u jednom momentu sam konstatovala da za tebe nikad neću biti dovoljno dobra.

Slika 1 Volim dakle boleće Volim, dakle boleće

Čuješ li korake iza sebe? To ne idem ja za tobom. To te savest stiže

Negde sam pročitala da postoje tri trenutka u kojima je muškarac najranjiviji: kad je pijan, kada se izgubi tokom seksa i trenutak pre nego što se probudi. Pate i oni, samo je pitanje kada i na koji način. Glavno pitanje jeste zašto smo toliko sebi dozvolile da nam osobe koje svojim nevaspitanjem i nekulturom utiču na život i živce? Sigurno ste se našli u situaciji kada vam najbliži govore da niko nije vredan vaših suza, pogotovo individue koje se ne mogu meriti sa vašim moralnim stavovima, inteligencijom i ponašanjem. Lepo je to čuti i znati da vas neko ohrabruje, ali je mnogo teže ubediti sebe da je to zaista tako. I da nam je potrebno bilo šta kako bismo preboleli i konačno stavili tačku na jednu priču koju smo zvali bajkom.

Na kraju, otvorim oči. Nesvesno. Možda su mi oči bile prekrivene? Jesu. Ružičastim naočarima. Sad mi je žao. Žao kad ih skinem i shvatim da sam samo ja nekim ljudima davala boju. A oni sivi. Nikakvi. Prazni. Zapravo, oni su uvek bili takvi. Bezbojni, obični, nepotpuni. Tačnije, puni negativne energije, konstantnih kritika prema drugima i pogrešnim stavovima. Premazani tamnim i depresivnim bojama. Ljubomorom. Sujetom. Povređenim ponosom. Egoizam im je karakteristična crta. Opet, to su njihove osobine. Njihove sramote. Ja sam samo ja. Stvorena da živim, koristim svoj talenat i trošim ljubav na nekoga i na nešto. Ja sam pisac, kreator svojih dela, svojih misli i svojih reči. Reči su magija, a nije vam potreban čarobni štapić da biste ih napravili. Formirane su da ih neko kaže, iskaže i stavi na papir. Tako se stvara čarolija. Budite zahvalni što živite jer neko nije imao ni za to priliku. Ljubite, grlite i najvažnije volite. Volite jer je to trenutak magnovenja i beskonačne nirvane. Najvažnije, volite na pravi način. Patnja sa svojim posledicama se javlja ako skrenete sa pravog puta.

Slika 2 Volim dakle boleće Volim, dakle boleće

Sveprisutna, pulsirajuća, inspirišuća, bolna, duboka, razarajuća, parališuća, urgentna, panična, esencijalna, primarna, oslobađajuća. Ljubav.

Kada završite neku priču, bilo ljubavnu, prijateljsku ili porodičnu, prihvatite da je tuga normalna stvar. Normalna, jer niste mogli da utičete na tok te priče. Normalna, jer ste vi normalni ljudi. Proći će. Kao što sve prođe. Jedino ostaje sećanje. Ako je bilo lepo, uspomene će zauvek biti prisutne. Zapamtite: nije gotovo kad je gotovo, gotovo je kad prestane da boli.

Izvori fotografija: antonkikerphotography.com, artpics.com


Bojana Andrić je večiti zaljubljenik u knjige Nore Roberts i Paula Koelja. Voli da voli bez ograničenja i predrasuda. Dan joj nije potpun bez taktova dobre pesme, osmeha najdražih, jagoda, sladoleda, sladoleda sa jagodama, popodnevne dremke, maženja, češkanja. Odbijaju je ljudska glupost, ograničenost i lenjost. Omiljena, od skoro usvojena parola: “Mene ne zanima šta vi mislite o meni, jer ja o vama ne razmišljam uopšte.” ( Koko Šanel)

Editors choice