Volim te, Beograde, ali… čekaj me!

Volim te, Beograde, ali… čekaj me!

Rastanak, reč koja u sebi ima više emocija nego što ima slova! Kakav god da je, uvek je težak, nekada za jednu osobu, nekada za više njih.

“Dobro, tu sam, na aerodromu, idem da ostvarim svoj san, doživim novo iskustvo na drugom kontinentu. Spremna ili ne – odlučujem da kažem grupno zbogom, za sve i svakog. Zbogom stara ja, zbogom Beograde, moja osmospratnice, krevetu moj, zbogom lepinjo sa kajmakom iz pekare u kraju… do nekog sledećeg viđanja. Polako dolazimo i do Njega. Zbogom Ti, prošlosti moja. Ostavljam te da nađeš novu žrtvu koju češ poremetiti. Ostaješ u Beogradu, budi mi dobro. Kad se vratim bićeš tu, znam, ali nadam se da ja ovakva neću. Želim novu sebe da vidim, jaču, lepšu, samopouzdaniju, principijalniju. Rekla bih da bih volela novog tebe tad pored sebe, ali ne. Ti ostaješ, ti se ne menjaš, ja sam ta koja odlazi i koja želi promenu i te vrste, a onda, razume se, i nekog novog da me nervira. Ne mogu zaista više, mislim, ja jesam mazohista, mogla bih ko zna koliko, ali više ne želim. Što je mnogo – mnogo je.

Želim da me makar neko nov nervira, ako je već suđeno da me neko nervira. Nek mi kida živce i sve ostalo što ide uz to, samo da ne bude ista osoba već treću godinu zaredom. Vreme je da te prevaziđem!

Što se tiče mojih prijatelja i onih koji se tako predstavljaju, vama kažem zdravo. Doći ću ja brzo, taman da me se lepo uželite i vi koji me volite, a i vi drugi. Biće vam prvo malo tužno bez mene, prijatelji, čudno, pa će početi nostalgija za mnom, ali kad me čujete preplaviće vas uzbuđenje, sreća – zato što ste tako dobri prijatelji. Onda ćete se navići zahvaljujući Skypeu i Wappu. Nema udaljavanja, ali nema ni dvadesetčetvoročasovnog dopisivanja – tako mora, svesna sam toga. Kad preguramo prvih nekoliko nedelja, posle će valjda vreme leteti.

Svuda poðikuæi doði1 Volim te, Beograde, ali... čekaj me!

Svuda pođi, kući dođi

Pročitaj i ovaj tekst.

Tu ste, uvek u srcu i glavi, zajedno sa porodicom. Hiljade i hiljade kilometara ne mogu na četiri meseca da izbrišu, izmene ono što sa vama gradim godinama. Upoznaću nove ljude – istina, biće mi dobro – ne brinite, ali oni nisu vi.

A vi, lažnjaci, uživajte dok me nema, eto prilike da malo sebe uzdignete, ali bilo bi dobro i da se malo preispitate. U svakom slučaju, svi mi imamo pune ruke posla.

Jedva čekam da mi tamo daleko (u Americi) bude lepo i da vam se vratim u novom svetlu. Može mi se, u inat svima koji su mislili da neću uspeti. Srećan mi put.

Kažu aerodrom je najemotivnije mesto. Tamo se preživljavaju rastanci i sastanci. Sudar emocija, lepih zagrljaja, prozirnih suza – slažem se sa njima.”

Obrisala je suzu, mahnula i krenula sa ručnim prtljagom ka avionu. Šta bude biće.

 Izvori fotografija: commons.wikimedia.org, zurnal.info


Anđelka Popadić, student prava, dugogodišnji aktivista prve studentske humanitarne fondacije Osmeh na dar. Devojka  sa jasnim stavovima koja vrlo često odleti s grane ozbiljnosti u svet mašte. Sa svima se oprašta pisanjem, koliko god da su bili prisutni u zivotu, kada se stave na papir tu i ostaju. Slaba na lepu reč i jos lepša dela, netolerantna na ljudski bezobrazluk. Istinski hedonista i zaljubljenik u putovanja.