Volim te jer…

Volim te jer…

strana 1 od 3

Ako bismo podvukli crtu i pokušali da sravnamo račune kada je reč o mom emotivnom životu (Sva pravila razuma nalažu da se poslužim “moja najbolja drugarica” kamuflažom, ali ja nemam taj prilepak-odnos ni sa jednom od svojih drugarica, pa mi je malo glupo da lažem), rezultat bi bio… Predstavimo to ovako: Da sam Srbija, bila bih u dugu do potiljka (Oprosti, Srbijo, znam da ti to već jesi, pa tako dobijam na uverljivosti).

Inače, nisam baš neki primer uz koji bi psiholozi (bar kad je reč o ovom slučaju) mogli da se uz prvu jutarnju kafu naslađuju tezom o nedovoljnoj količini pažnje i uništenom detinjstvu koje je dovelo do kasnijih problema u emotivnim vezama. Zato moji roditelji, ta divna bića koja su me odgajila, s vremena na vreme, a kako godine prolaze i sa primetnom tugom i nevericom u očima (To je onaj pogled koji kaže: ’Ćero, kako si ti uopšte završila fakultet? Ako tom brzinom učiš, prvu normalnu vezu ćeš imati kad se ponovo vratiš u pelene…) postave naizgled vrlo jednostavno pitanje: “Šta si u njemu videla?” (Ima i onih komentara: I Zabela ti nije ravna… ali tada se samo šale. Bar se nadam).

par Volim te jer…

I onda, a to su vrlo retke prilike, nemam šta da kažem. Ne znam. Nisam sigurna.

Srećom, obično mi se posle nekoliko meseci loše veze povrati vid, pa lagano nastavim dalje. I pitanja prestanu. Do sledećeg “Stop znaka” (u koji udarim svom snagom i opet vidim svet u 50 nijansi sive, što će reći patetično pojednostavljeno).

Ovaj put nikako da progledam. Kao katarakta koja se stalno vraća. Kada ode, danima se pitam zašto ne odustanem. Nikola Kojo bi rekao: “Još samo dve-tri hiljade, pa ću da se smirim…” Ima toliko ljudi, među njima i zanimljivih, ne verujem u “jedan na jedan” priču o uklapanju duša, osim ako taj jedan nije promenljiva u jednačini. A ipak… I tako sam odlučila da popišem razloge i napravim spisak kao da sam krenula na Kalenić…