Pratio me je nemir. Hodao je iza mene, mršav i visok, kao senka. Uzalud mi je i ako umaknem, već je postao deo mene. Polazak na ratište nije mi budio sumnju da li treba da krenem – otvorila sam krila ormana i izvadila ratničku opremu. Zadivljeno sam posmatrala štit, zatvoreni krug gvožđa i srebra, uz mozaik od tragova iz prethodnih ratova. Lakše je držati mač i oduzimati živote, nego nositi plemenit metal koji štiti. Strah je pogon izdržljivosti. Davao mi je snagu kojom sam zaklanjala vrat i trbuh, sve one meke tačke kroz koje mogu da me probodu. Telo mi je prekriveno malim, brazdastim ožiljcima, a otkrivene nadlaktice i butine uvek imaju poneku sveže ušivenu ranu, još crvenu i toplu, bolnu na dodir.

Navukla sam oklop, težak i hladan. Pritiskao je ramena i grudi, otežavao kretanje. Na prsima je stajao crtež – pogibija protivnika, koji su želeli da me poraze. Žalim njihove živote, žalim porodice, uplakane i kivne zbog moje oštrice. Možda bi im bilo lakše kada bi znali da noću vidim lica žrtava. Pozivaju me: “Uskoro ćemo se ponovo sresti, sestro”. Uz dužno poštovanje, uzvraćam im klimanjem glave.

Mesinganu zaštitu za podlaktice stezala sam pertlama, kao i metalne dokolenice; pričvršćivala sam ih dok ne počnu da mi se utiskuju u kožu. Kaciga mi sužava vidik, ali štiti lobanju i jagodične kosti. Ne nosim je u borbi “prsa u prsa” – već dopuštam protivniku da mi vidi lice. No, velika bitka zahteva šlem. Neprobojni zid volje jača je zaštita od svih oklopa i štitova.

Pogledala sam odraz u bistroj vodi. Umila sam se i obodrila podsetivši se da je ovo borba za slobodu. Pomolila sam se u tišini za duše palih saboraca. Obećala sam slobodu duši, izgradnju novog carstva, zemlje koja će odneti glad, bedu i bolesti iz grada budućnosti. Ukus krvi u ustima nestaće tek kada svane i kada ovim mačem vratim ratnike kućama. Ogledala sam se u sjajnom čeliku mača. Moja je hrabrost rasla uz strah, uz svaki drhtaj kada stanem pred borca namerenog da me poseče k’o suvo šiblje.

Kružila sam na konju doratu tik ispred prve borbene linije, gladna pobede. Moja već raspoređena konjica i pešadija urla. Napeti su za juriš, čekaju na znak – moj znak. Okrenula sam se ka njima, već obuzeta borbenim zanosom i vriskom oglasila početak kraja.

Naglim trzanjem izdižem se iz postelje, smočena od znoja. Pogledam oko sebe i pomislim da se nije mnogo promenilo od poslednje borbe sa sudbinom. Znam da je bitka stvarnosti i mašte surova, večito juriša na mene i pokušava da me pokoleba, ali ne predajem se. Ne umem to.


Katarina Vesin je budući novinar. San joj je da proputuje svet i napiše putopise. Oduvek piše prozu i poeziju, inspiraciju nalazi svuda oko sebe. Veliki je ljubitelj rep i r&b muzike, nepopravljivi je optimista i borac, obožavatelj životinja. Voli modu, a posebnu strast gaji prema obući. “During your life, never stop dreaming. No one can take away your dreams!” (Tupac Shakur)

Editors choice