Prolećna styling formula: Hrabri printovi i jarke boje

„Sve što možemo da zamislimo je stvarno“: U čemu se krila inspiracija i genijalnost Pabla Pikasa?

Definicija sreće: Kako da zasijaš svojim unutrašnjim sjajem?

Ponosna na svoju jedinstvenost: Da li znaš koji je tvoj faktor?

Misliš da je chic fashion business look nedostižan? Razmisli još jednom!

Da, Yes, Oui, Sì! Usuđuješ li se da kažeš „Da“ i budeš ženstvena i strastvena u svakom trenutku? (Blog)

Wannabe editorijal: The Land of Melancholy

Nova prolećna H&M kolekcija je stigla i ovih 5 komada su apsolutni must have

8 razloga zašto je broj 89 nova senzacija u beauty svetu

Ovo je tajni “trik” Tamare Dragičević za gušću i jaču kosu kakvu svi želimo!

Vratismo se kući, šta sad?

Vratismo se kući, šta sad?

Došla sam konačno kući sa letovanja. Nakon povratka sam, bez preterivanja, spavala tri dana, posetila lekara, popila više čajeva nego u prethodnih godinu dana i sela za kompjuter. Poslušala sve morske hitove, otkomentarisala slike, istračarila sa drugaricama i onda sela, pikirala plafon i brojala bubice na istom. I još sam tu. Ima ih 17. Malopre sam prešla na brojanje stare kolekcije CDova. A onda sam krenula da pišem. Ovo je šesti pasus koji započinjem. Razmišljam još uvek da li će ovo biti poslednja verzija. Verujte da nemam pojma šta dalje sledi. U glavi buka! Rekla bih vam toliko toga, ali morate me bolje poznavati da biste shvatili. Možda ni to ne bi bilo dovoljno. Samo biste se nasmejali i rekli: “Proći će to, to je postmorska depresija”. Znam to, jer je proživljavam svake godine. Ipak, tu je i šta ću sad sa njom.

Ponekad čini da naleti bujica reči iz mene, ponekad me samo tera da gledam u plafon. Ili u Fox Life, što mu dođe isto. Ovaj put je ipak malo čudnije. Nisam tužna što sam kod kuće. Uželela sam se svog doma i mira. Ne fali mi Sabia Beach Bar, ni DJ Miat, mada su savršeno poslužili svrsi bahatog letovanja.
Hajde prvo da vam još nešto pojasnim. Jedna sam od onih koja se vodi parolom: “Zašto jednostavno, kad može komplikovano?“ Čak i kad je sve naizgled na svom mestu ja volim da kopam, da tražim nešto više i drugačije. Pa tako i uvek želim da preispitujem sebe i svoje stavove. Sve, samo nikad status quo! U duhu toga, gledam da uvek nešto novo otkrijem. O sebi prvenstveno.

EndJoyRoadSign Vratismo se kući, šta sad?

E baš zato sam sad u rebusu. Otkrila sam svašta nešto i ne znam da li mi se to dopada. Otkrila sam da ponekad mogu da budem, uslovno rečeno, muškarac. Da reagujem hladno, bez emocija, surovo, bez gledanja unazad. Otkrila sam i da kad je to najpotrebnije, ja to ne umem. Shvatila sam da teleportovanje u treću dimenziju zvanu letovanje pomeri sve naše unutrašnje organe i ugasi nam jedan deo mozga. Ako neko od mojih saputnika ovo čita, sigurno će pomisliti da preterujem, da more tome i služi, da se treba tome prepustiti i uživati u trenutku. Zaboga, pa i ja sam to isto pisala i pričala pre 15 dana. Ipak, shvatila sam da svakim prepuštanjem trenutku daješ nešto od sebe, što ti se možda nikad neće ni vratiti. A ponekad ti se, nažalost, desi i da preuzmeš deo tuđeg, svačijeg.

E i onda dođeš kući i razvrstavaš: “Ovo je moje, to zadržavam, ovo nije, al mi se dopada, uh, ovaj deo vraćam vlasniku.. A gde je onaj moj deo? Sigurna sam da sam ga imala pre puta??“ Tada pokušavaš ponovo da se sastaviš. Ne samo u onom fizičkom smislu, to ubrzo prođe. Ali sastaviti ponovo svoju psihu, misli i emocije, e to ko uspe nek mi se obavezno javi sa receptom.

Ponekad ti novonastala otkrića poljuljaju sva dotadašnja. Kad shvatiš da ti se svidelo nešto što nikada ranije ne bi. Kad znaš i da si našao nešto što ti se oduvek sviđalo, ali ne možeš to imati, kad osetiš da ti možda treba neki novi pravac ili smisao svemu. Javlja se i mrvica osećaja da si se vratio kući praznih ruku. Nekako će te divne male uspomene da izblede. I svakim sledećim prepričavanjem biće sve iskrivljenije, dok više ne budeš ni sam znao šta je istina. Shvatiš da ti je kofer uspomena već pretežak da ga zatvoriš i da ti kofer sadašnjosti i trajnosti bleji poluprazan. I onda malo čučiš u mestu, tražiš razumevanje od društva, pitaš se da li to što pišeš ima neke logike i da li valja ičemu ili je samo depresivno baljezganje?

I obavezno završiš na pozitivnu notu, ljudi vole srećne krajeve. Kažeš kako si se samo malo zbunio, kako će to sve proći i uskoro ćeš biti onaj stari. Valjda je to srećan kraj. Ili ćeš možda skupiti ova iskustva, pa ćeš skrojiti novog sebe. E ta završnica bi me već zaista oduševila.


Maja Baljkas je student Ekonomskog fakulteta, amaterska karaoke pevačica, profesionalni sanjar, obožavalac grupe “Coldplay” i zaljubljenik u večite filozofije u cilju otkrivanja svih tajni kosmosa.

Editors choice