Došla sam konačno kući sa letovanja. Nakon povratka sam, bez preterivanja, spavala tri dana, posetila lekara, popila više čajeva nego u prethodnih godinu dana i sela za kompjuter. Poslušala sve morske hitove, otkomentarisala slike, istračarila sa drugaricama i onda sela, pikirala plafon i brojala bubice na istom. I još sam tu. Ima ih 17. Malopre sam prešla na brojanje stare kolekcije CDova. A onda sam krenula da pišem. Ovo je šesti pasus koji započinjem. Razmišljam još uvek da li će ovo biti poslednja verzija. Verujte da nemam pojma šta dalje sledi. U glavi buka! Rekla bih vam toliko toga, ali morate me bolje poznavati da biste shvatili. Možda ni to ne bi bilo dovoljno. Samo biste se nasmejali i rekli: “Proći će to, to je postmorska depresija”. Znam to, jer je proživljavam svake godine. Ipak, tu je i šta ću sad sa njom.

Ponekad čini da naleti bujica reči iz mene, ponekad me samo tera da gledam u plafon. Ili u Fox Life, što mu dođe isto. Ovaj put je ipak malo čudnije. Nisam tužna što sam kod kuće. Uželela sam se svog doma i mira. Ne fali mi Sabia Beach Bar, ni DJ Miat, mada su savršeno poslužili svrsi bahatog letovanja.
Hajde prvo da vam još nešto pojasnim. Jedna sam od onih koja se vodi parolom: “Zašto jednostavno, kad može komplikovano?“ Čak i kad je sve naizgled na svom mestu ja volim da kopam, da tražim nešto više i drugačije. Pa tako i uvek želim da preispitujem sebe i svoje stavove. Sve, samo nikad status quo! U duhu toga, gledam da uvek nešto novo otkrijem. O sebi prvenstveno.

EndJoyRoadSign Vratismo se kući, šta sad?

E baš zato sam sad u rebusu. Otkrila sam svašta nešto i ne znam da li mi se to dopada. Otkrila sam da ponekad mogu da budem, uslovno rečeno, muškarac. Da reagujem hladno, bez emocija, surovo, bez gledanja unazad. Otkrila sam i da kad je to najpotrebnije, ja to ne umem. Shvatila sam da teleportovanje u treću dimenziju zvanu letovanje pomeri sve naše unutrašnje organe i ugasi nam jedan deo mozga. Ako neko od mojih saputnika ovo čita, sigurno će pomisliti da preterujem, da more tome i služi, da se treba tome prepustiti i uživati u trenutku. Zaboga, pa i ja sam to isto pisala i pričala pre 15 dana. Ipak, shvatila sam da svakim prepuštanjem trenutku daješ nešto od sebe, što ti se možda nikad neće ni vratiti. A ponekad ti se, nažalost, desi i da preuzmeš deo tuđeg, svačijeg.

E i onda dođeš kući i razvrstavaš: “Ovo je moje, to zadržavam, ovo nije, al mi se dopada, uh, ovaj deo vraćam vlasniku.. A gde je onaj moj deo? Sigurna sam da sam ga imala pre puta??“ Tada pokušavaš ponovo da se sastaviš. Ne samo u onom fizičkom smislu, to ubrzo prođe. Ali sastaviti ponovo svoju psihu, misli i emocije, e to ko uspe nek mi se obavezno javi sa receptom.

Ponekad ti novonastala otkrića poljuljaju sva dotadašnja. Kad shvatiš da ti se svidelo nešto što nikada ranije ne bi. Kad znaš i da si našao nešto što ti se oduvek sviđalo, ali ne možeš to imati, kad osetiš da ti možda treba neki novi pravac ili smisao svemu. Javlja se i mrvica osećaja da si se vratio kući praznih ruku. Nekako će te divne male uspomene da izblede. I svakim sledećim prepričavanjem biće sve iskrivljenije, dok više ne budeš ni sam znao šta je istina. Shvatiš da ti je kofer uspomena već pretežak da ga zatvoriš i da ti kofer sadašnjosti i trajnosti bleji poluprazan. I onda malo čučiš u mestu, tražiš razumevanje od društva, pitaš se da li to što pišeš ima neke logike i da li valja ičemu ili je samo depresivno baljezganje?

I obavezno završiš na pozitivnu notu, ljudi vole srećne krajeve. Kažeš kako si se samo malo zbunio, kako će to sve proći i uskoro ćeš biti onaj stari. Valjda je to srećan kraj. Ili ćeš možda skupiti ova iskustva, pa ćeš skrojiti novog sebe. E ta završnica bi me već zaista oduševila.


Maja Baljkas je student Ekonomskog fakulteta, amaterska karaoke pevačica, profesionalni sanjar, obožavalac grupe “Coldplay” i zaljubljenik u večite filozofije u cilju otkrivanja svih tajni kosmosa.

Editors choice