Kazaljke više ne kucaju svoje minute. Naša priča se završila u tišini, bez ijednog glasa. Sinoć sam te zvala. Bez prestanka. Identični zvuk sa prekidima se ponavljao iznova. Broj koji već znam napamet sam otkucala u svoj telefon nekoliko puta. Nijedanput nisam dobila odgovor, a samo sam htela da prekinem tu tišinu, jer ove godine zaslužuju bar toliko.

Neki konac nas je vezao. Tanak konac, ali jakim čvorom. Već si prešao u naviku. Umesto kafe, pila sam tvoje usne; umesto muzike, slušala sam tvoj glas; umesto knjiga, upijala sam tvoje reči. Dosta. Hajde da ne zauzimamo uloge u predstavi koja više nije naša.

slika 1 blog Vreme je da odeš

Nisam više tvoja marioneta, kidam sve konce, bežim iz tog sveta, nađi novu igračku za svoju predstavu, ja neću više da igram glavnu ulogu

Ti nisi ono što očekujem. Ti nisi ono čemu se nadam, i čemu se radujem. Bio si, ali je sve to palo, prosulo se, i paf, nestalo. Ti si moja senka. Iza mene si i kopkaš me iz minuta u sekundu. Moja si misao i navika, cirkulišeš mojim putanjama, gaziš mojim koracima i kradeš moje uzdahe. Nemoj! Meni treba neko koga ću ja slediti i ko će me držati čvrsto za ruku, a ti to ne možeš. Bar ne više.

Evo, puštam te da ideš gde god poželiš, da zagrliš svaku drugu, treću i petu, ali ako te bilo koja podseti na mene, odmah beži od nje, štaviše, potrči najbrže što možeš, iz sve snage! Neka te tabani zapeku od brzine kojom trčiš.

Dosadno mi je u tvom zagrljaju. Kolutam očima i glumim da obožavam tvoje poljupce. Mislima sam u svom ružičastom svetu koji sam obojila od muke. Lepo mi je tamo, sve je veselo. Ne dam ti da ga zacrniš i da ga napraviš po svojoj želji, kao što si sve ostalo. Ne čujem te. Ne želim više da slušam istu notu svaki bogovetni dan. Nemam vremena da ti gledam duboko u oči i da im se divim. Samo su one lepe na tebi. Čoveče, ne znam ni u šta sam se zaljubila… Zaboravih…

Počisti se iz moje ulice sa ovim lišćem što je opalo, baš kao naša ljubav. Odalji se od mojih vrata i ne ostavljaj mi uvele ruže, jer naša boja nije crvena. Pusti slike neka ostanu sa našim divno iscrtanim osmesima, sa lepim pozadinama i još lepšim bajkama.

Kreni malim koracima kuda te putevi nose, postani jak i ambiciozan, poštuj sve ono malo, malo, a najlepše. Evo, obećavam ti da ću biti tu zauvek, da te podsetim na našu prošlost, da ti kažem da možeš dalje, da ti pozajmim po koju emociju… Samo ne sada. Sada idi, jer smo stranci u ovih par zidova, jer razmenjujemo laži gledajući jedno drugo u oči. Ne brini, sačuvaću sve što si bio.

Gasim svetlo. Imaš tri sekunde da napustiš moju sobu.

Tri, dva, jedan…


Sonja Savović za sebe kaže da se ne utapa u masu. Voli New York, žurke, momke i teretanu. Mrzi neuspehe, ali kaže da su oni samo jedna stepenica do uspeha. Ne sudite jој na prvi pogled, jer je to iskrivljena slika.

Editors choice