Godina se vrtoglavo primiče kraju, a krajevi dolaze da nas podsete da nismo sve završili, a ponešto nismo ni započeli. Ček-lista prošlogodišnjih novogodišnjih odluka? Nestala u akciji. Da nas ne nervira onim silnim nečekiranim stavkama. Dobro, ponešto smo uradili, doduše ne onako kako smo planirali. Nešto je neplanirano ispalo skorz dobro, a gomila sitnica koja je sasvim solidno obavljena prošla je nezapaženo, pred onim krupnim stvarima koje nismo ni načeli. Na kraju godine uvek imamo šta da prebacimo sebi, pa ako već to radimo, onda da odradimo i onaj teži deo – da oprostimo sebi zbog stvari koje nismo uradili ili koje smo uradili loše.
Verovali smo pogrešnim osobama
I verovatno ćemo opet to uraditi iako stalno sebi obećavamo da nećemo više, jer dokle? Ignorisali smo crvene zastavice upozorenja, hteli smo malo sreće i uzbuđenja i dobili smo ih – po ceni koja nam se na kraju uvek čini preterana. A ona to jeste, samo kad se grizemo i kajemo i ne možemo sebi da oprostimo što smo (opet) bili glupi. Možemo da umanjimo tu cenu, opraštanjem.
Doneli smo pogrešne odluke
U trenutku u kome smo odlučivali, uradili smo najbolje što smo mogli. Da smo umeli bolje i pametnije, učinili bismo tako. Ali nismo. Dakle, u tom trenutku, to je izgledalo kao prava odluka. Vreme je da ostavimo taj trenutak tamo gde je, jer ne želimo da ga nosimo sa sobom i da ga projektujemo na sve buduće trenutke u kojima budemo donosili odluke.
