I ne treba da budeš fizičar da to tačno razumeš. Neki trenuci traju po nekoliko dana (u najboljem slučaju, jer nikad se ne radi o prijatnim trenucima), a neki dani prolete u sekundi.
Samo, ne radi se samo o tome. O percepciji.
Radi se o linearnom, konceptualnom i merljivom vremenu, koje je, zapravo, dogovorno vreme, radi društvene orijentacije.
Zatim, radi se o vremenu života, omeđenom rođenjem i smrću.
Tu su i prirodni ciklusi – godišnja doba, kao i mnogo veći i duži planetarni ciklusi, odnosno, doba.
A planeta je samo najmanji deo svog planetarnog sistema, koji je najmanji deo svemira, punog planetarnih sistema i nivoa realnosti sa sopstvenim krugovima i ciklusima vremena.
Vreme se ne tiče percepcije, niti sposobnosti za objektivan doživljaj. Ali, ono što je zaista bitno, to je sada
Ljudi smo i poznajemo prolaznost. Ne samo da je poznajemo nego je se bojimo, jer i sami prolazimo. Svaki dan života je korak ka kraju života. Ako ćemo tako da posmatramo stvari. A nećemo.
Jer ljudski je i prevazilaziti strahove, širiti svest i percepciju.
Osim što ljudski mozak nije podešen tako da može da percepira beskraj. Možda možemo da dosegnemo do shvatanja tačaka u kojima se vreme i prostor sažimaju i prožimaju i gde nastaju dimenzije.
Ali, teško ćemo razumeti dimenzije, teško ćemo shvatiti da se sva vremena i svi prostori odvijaju i dešavaju paralelno i istovremeno.
Da naši postupci u sadašnjosti, ne samo da određuju budućnost nego utiču i na prošlost. I to ne samo sadašnju prošlost nego i na takozvane prošle živote, koji se zapravo odvijaju upravo sada. Komplikovano, a?
Pa, relativno.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
