A šta li sam ja to, kog vraga, kad često uopšte ne osećam da jesam, kao da nisam osoba, nego robot. Idi tamo, radi ovo, skoči, potrči, na sto strana, kao da će svet da se raspadne ako ja ne jurcam kao manijak i ne radim kao konj. I sad bi mi opet prijateljica rekla da oteram lepo sve u tri lepe i da se malo posvetim sebi, svi mogu bez mene… A to me nekako baš ubolo, to što verovatno svi mogu bez mene. Čemu ja onda služim? Mislim, možda oni stvarno mogu bez mene, ali šta ako ja ne mogu bez njih?…“
Dakle, kad sam htela da napišem primer, pojma nisam imala da ću napisati ovo, samo sam zamislila da sam frustrirana svojim načinom života, da mi je svega preko glave i da sam spremna i da probam neke tehnike prema kojima sam krajnje skeptična. Možda sam se setila nekog dela neke ranije sebe, ili sam prosto ušla u opšte žensko polje nezadovoljstva, koje mi je blisko na svaki način – i kroz lično iskustvo i kroz sve ono kroz šta prolaze u raznim fazama svog života sve žene koje poznajem.
Kad počneš nešto da radiš za sebe, da praktikuješ nešto što ti je neko preporučio da bi pomogla sebi, to nešto se ponaša kao da je jedva čekalo da mu pružiš priliku. Zato probaj sa „automatskim“ pisanjem, bez pokušaja da stilizuješ sadržaj, da napišeš nešto pametno i smisleno, bez kontrole. To jeste otvaranje brane i sadržaji će poteći i pokuljati i biće ti jasno u čemu je stvar.
Ovo može da postane tvoja omiljena tehnika oslobađanja naboja i kanalisanja stresa, a kad se malo opustiš, kad prestaneš da se osećaš glupo svaki put kad sedneš sa namerom da nešto „automatski napišeš“, onda možeš da unaprediš tehniku i da je kombinuješ sa vizualizacijom. Odnosno, da zapišeš svoje želje, snove i nadanja, sa što više detalja i pojedinosti.
