Dunja Ilić i Marko Karadžić su originalna kombinacija. Ona komponuje muziku, piše pesme, knjige i kolumne, putuje, uživa u privilegijama koje pruža luksuz. Svesna je činjenice da je, ukoliko mislimo na finansijsku sigurnost, rođena pod srećnom zvezdom. To je profilisalo odnos koji ima prema čitavom carstvu neodoljivih stvari, lutkica i krpica, za kojima šizi ceo svet. Budući da joj nikada nisu rasle zazubice već da je imala sve što poželi, Dunja Ilić, priznaje da za nju sintagma “statusni simbol” ne važi – “Meni je sve to oduvek bilo, moram reći, bez namere da zvučim pretenciozno, dostupno i svakodnevno. Samim tim nisam fascinirana nikakavim simbolima te vrste niti polažem previše pažnje na to. Statusni simboli znače samo ljudima koji u svojoj mladosti nisu mogli da ih priušte sebi. Insistiranje na njima otkriva ili osećaj niže vrednosti, ili bolesnu iskompleksiranost.”
Dunja smatra da je sve što radi suviše provokativno za Srbiju i tvrdi da je estrada još uvek nije prihvatila. Marko je na sve slično odavno oguglao.
WANNABE MAGAZINE: Da li te je estrada konačno prihvatila?
DUNJA: Nije. Estrada me je dočekala na nož. Svi se odlično sećaju pogleda i komentara kolega i koleginica iz raznih emisija gde sam gostovala. Bitno je da su ljudi prihvatili moje pesme i emociju koju im prenosim tako da ne patim da me estrada prihvati i iskreno, briga me šta ko misli o meni.
I ja se sećam jednog pogleda. Mislim na Margit Savović koja se umalo nije udavila kada si kod Lee Kiš izvodila “Bidermajer”?
(Smeh) Sećam se, obožavam da gledam te klipove iz ranijih emisija i da se smejem reakcijama kolega, koleginica i drugih ljudi. “Bidermajer” je pesma koja je bila totalno atipična za Srbiju, i jednostavno neki ljudi nisu hteli ili nisu umeli da je shvate. Drago mi je da je upravo ta pesma otvorila neki novi pravac na našoj estradi, pa je veliki broj kolega i koleginica imao “morbidne” motive u svojim pesmama. Oni koji su shvatili priču “Bidermajera” oduševljeni su pesmom.
Šta smatraš, iz sopstvenog iskustva, zaista provokativnim za Srbiju?
Ispada da je sve što ja radim suviše provokativno za Srbiju. Mnogo stvari nije prihvaćeno, oko većine stvari su mišljenja podeljena. Priznajem da sam u par navrata otišla predaleko, ali isto tako mnogo toga je osuđeno potpuno neobjektivno. U svakom slučaju, ja ću nastaviti da se bavim ne samo muzikom već i svojim životom onako kako mi to odgovara pa kome se sviđa – sviđa se a kome ne – briga me.
Marko:"Ne smeta mi propisani model odevanja za posao kojim se bavim, ali mi je i dalje neshvatljivo što muškarci leti, na četrdeset stepeni, moraju da ostanu zakopčani do grla."
Ni Marko Karadžić nema problem sa provokativnošu. Dokazao je to na Kostariki. Jedini muškarac dosledno opredeljen za slip bez obzira na to što se oko njega ekstremni sportisti i atlete šetaju u bermudama – “Ne znaš ti ko je šta nosio kada se kamere ugase”, kaže pokazujući da je odlično savladao recepte za dizanje tenzije auditorijuma uvek željnog nečeg novog, sočnog i masnog.
Da li je Beograd svet?
MARKO: Ne volim zablude. Beograd je deo sveta. Volim ga zbog toga što je to moj grad i što ima dosta potencijala, a ne zbog toga što je “najlepši grad na svetu” ili “najluđe mesto za izlaske”. Ima mnogo lepših gradova i država što ne znači da ih ja više volim.
I u Beograd su stigli svi mogući globalni trendovi i diktati o kojima ste i sami govorili. Šta definiše vaš privatni stil?
Ležernost, opuštenost. Ne smeta mi propisani model odevanja za posao kojim se bavim, ali mi je i dalje neshvatljivo što muškarci leti, na četrdeset stepeni, moraju da ostanu zakopčani do grla.
Znači ima i mizandrije među Srbima, ne samo mizoginije? I muškarci su u određenim situacijama dikriminisani.
Naravno, ja bih i u Skupštini dozvolio ljudima da nose ono što žele i ono što odgovara njihovom ukusu.
Dunja: "Odrasla sam okružena novcem. Ne razumem opsesiju statusnim simbolima.
Čekajte, to znači da bi i Lidija Vukićević nosila ono što misli da je lepo…
Pa neka nosi.
Ali, mi gledamo sve te prenose.
Gledamo to isto i na ulici. Pa šta? Baš je Skupština ono mesto na kojem bih slobodu odevanja prvo dozvolio. Neka narod vidi koga bira za svog predstavnika. Vrlo pošteno. Nema laganja.
Kad smo već na tom terenu, kakav je vaš odnos prema statusnim simbolima?
Na našem podneblju su super, baš zbog toga da pokriju nesigurnost o kojoj smo pričali. Jadno mi je kad vidim način na koji ljudi pokušavaju da dokažu da su neko ili nešto koristeći stvari od plastike, metala ili kože. Način na koji se to nekome podmeće pod nos je užasan. Moja majka… Ali, da ne pričam o tome.
Ne, slobodno, oni koji su odrasli živeći pristojno ne boluju od te vrste kompleksa?
Ja do devedestih nisam znao da su Lancôme ili Dior, koji su stajali na toaletnom stočiću moje majke, nešto više od šminke. Nisam znao koliko su ta imena važna. A onda sam devedesetih, kada je moja majka, inače anesteziolog po struci, ostala bez mogućnosti da sebi priušti išta slično, počeo da gledam one koji skupu šminku tresnu na sto u restoranu da bi te fascinirali. Šminkaš se kvalitetnom šminkom jer vodiš računa o svojoj koži. Ništa drugo. Školovao sam se u Americi, na fakultetu gde je bilo toliko bogatih studenata, ali se niko među njima nije trudio da to prenaglasi i da mu da ne znam kakav značaj. Naučeni su da budu odgovorni, da se trude i da sami stiču. Samo takav put do spoznaje vrednosti je ispravan i zdrav.
Fotografije: Jean-François Nicollet
Milan Nikolić je mladić u godinama. Opredeljen za on line verziju života. Pisac koji je sa Parnasa prebegao na internet. Postao voljen tek kada je naučio da živi omražen. Neretko pogađa istinu zbog čega ga zasipaju poljupicima ili kamenjem. Kad ne piše – spava.
Jean-Francois Nicollet je radio kao novinar za francuski sajt o muzici, sada je fotograf za klub američkog fudbala ”Belgrade Blue Dragons” i malo “Kragujevac Wild Boars”. Voli pivo, dobru hranu i Peg Bundy.
