Wannabe intervju: Ellen Byerrum

Wannabe intervju: Ellen Byerrum

Elen Bajrum (Ellen Byerrum) je poznata američka književnica koja je do sada napisala mnogo knjiga. Njen serijal knjiga pod nazivom “Modni zločini” je veoma popularan a dve knjige iz tog serijala su i ekranizovane. Ona je pisac i autor, ali i istražitelj. Ukoliko želite sa saznate koja je spona između mode i zločina, kao i koja su interesovanja i budući planovi ove književnice – pročitajte ovaj intervju sa izuzetno posebnom damom, Elen Bajrum.

WANNABE MAGAZINE:  Draga Elen, drago mi je što si pristala da uradimo ovaj intervju. Do sada si napisala mnogo knjiga baziranih najčešće na spoju mode i kriminala. Diplomirala si u privatnoj istražiteljskoj školi u Virdžiniji. Za početak, kaži nam nešto o tom periodu tvog života. Kada si shvatila da te istražiteljski posao interesuje i da imaš afiniteta ka razrešavanju kriminalističkih slučajeva?

Ellen: Kao reporter i pisac misterija oduvek sam bila zainteresovana za istragu i želela sam da saznam nešto više o tome, kako bi mi to stečeno iskustvo pomoglo pri pisanju. Želela sam da moje knjige budu autentične. Uključivanjem u istrage upoznala sam ljude koji su privatni istražitelji i slušala sam priče iz njihovih ličnih iskustava. Neke od tih priča su bile čak i komične. Zanimljiv primer jeste kada je jednog čoveka iz kuće isterao dečko sa kojim ga je supruga varala.

01 Elen Bajrum Wannabe intervju: Ellen Byerrum

Elen Bajrum: “Kao reporter i pisac misterija oduvek sam bila zainteresovana za istragu.”

Isto tako, radila si i kao novinar i reporter. Kakva te sećanja i iskustva vezuju za taj period tvog života?

Iskustvo je sve ono o čemu možete da pišete, te sam stoga u knjige koje pišem unela deo svoje istorije. Bila sam novinar u Vašingtonu, što može biti fenomenalna karijera, pa sam glavnog lika svojih knjiga učinila novinarkom. U romanu “Smrt na štiklama” unela sam dosta ličnog iskustva stečenog na svom prvom poslu na radnom mestu novinarke. Radila sam za nepopularne novine u malom i ružnom gradu, ali se sećam da je dosta toga bilo zanimljivo i smešno. Moj prvi urednik je bio sumanut, ali je pravio zaista dobre priče.

Kao što smo već spomenuli, većina tvojih knjiga je bazirana na neverovatnom spoju mode i kriminala. Šta je, po tvom mišljenju, zajedničko za modu (sjaj, glamur, eleganciju) i kriminal (pljačke, kidnapovanja, ubistva)? To su potpuno kontradiktorni pojmovi, ali nas zanima šta je ono što ih povezuje?

Modom i načinom na koji se oblačimo pričamo priče o sebi. Naša garderoba odaje mnogo informacija, uključujući to koliko novca zarađujemo, odakle smo, da li smo konzervativni ili pak liberalni. Naša garderoba pokazuje i ono šta bismo želeli da budemo. U mojim knjigama, pomoću modnih tragova dajem Lejsi (glavnom liku) sposobnost da reši zločine. Ponekad su zločini zaista uključeni u modu. Na primer, jedan moj prijatelj je radio u butiku haljina koji je opljačkan. Bio je vezan i jedva je uspeo da se oslobodi kako bi pozvao policiju. On mi je ljubazno dozvolio da taj događaj iskoristim kao priču za svoju knjigu “Dizajnerske kopije”. Takođe sam bila fascinirana dijamantskim korsetima koje su nosile princeze Romanov kada su bile ubijene. U svojoj knjizi “Pljačkaši izgubljenog korseta” iskoristila sam misterioznu ideju da jedan od tih dijamantskih korseta još uvek može biti negde sakriven.

Možeš li nam reći nešto o serijalu tvojih knjiga koji nosi naziv “Modni zločini”?

Serijal “Modni zločini” kombinuje ubistva, misteriju i modu. Zanimljiv je, duhovit i sadrži tračak romantike. Ovaj serijal prati život modne novinarke Lejsi Smitsonijan (Lacey Smithsonian) i ljude iz njenog okruženja. Oni su obično smešteni u Vašington, grad koji je moda zaboravila. Lejsi piše modnu kolumnu ali nije poštovana onoliko koliko bi zaista trebalo. Uprkos tome ona neprestano pomno posmatra zločine i uspeva da vidi ono što drugi ne vide, vezu između modnih tragova i rešavanja zločina.

Glavni lik serijala “Modni zločini” je Lejsi Smitsonijan, koja radi kao modni novinar u Vašingtonu. Šta Lejsi i ti, kao njen tvorac, imate zajedničko?

Obe volimo vintage modu. Isto tako obe sme bile novinarke u Vašingtonu, ali sam ja pokrivala vladinu agenciju, Upravu bezbednosti i zdravlja (Occupational Safety and Health Administration) koja reguliše bezbednost na radu. Nisam pisala o modi. Ipak radila sam i za jedan lanac frizerskih salona u kraju. Bavila sam se advertajzingom, nisam radila kao frizerka. Na toj poslovnoj poziciji dobila sam mnogo ideja za prvi roman “Ubica kose”. Lejsi sam takođe dala i svoj stan koji je bio na obali reke Potomak.

U okviru ovog misterioznog serijala nalazi se devet knjiga. Dve od njih “Ubica kose” i “Neprijateljski mejkover” su i ekranizovane. Kako je došlo do ideje snimanja filmova baziranih na ove dve knjige, kao i do saradnje sa Džerijem Čikoritijem (Jerry Ciccoritti), i Ronom Edvards (Rona Edwards), rediteljima ovih filmova?

Kao književnica imala sam veoma malo informacija o mreži Life Time Movie Network films, mada sam upoznala Džerija Čikoritija kada je sa svojom ekipom došao u Vašington da snimi neke kadrove. Nekoliko godina ranije ostvarila sam dragocene veze kada sam bila član grupe “Sestre u kriminalu”. Grupa je sponzorisala konferenciju u Holivudu pod nazivom “Kako da prodaš svoju knjigu Holivudu”. Odmah sam se prijavila za to. Na konferenciji sam upoznala producentkinju Ronu Edvards kojoj se dopadala ideja filmova baziranih na knjigama. Bilo je potrebno nekoliko godina pre nego što su filmovi realizovani, ali bilo je to svakako jedan veoma lep period. U filmu “Ubica kose” možete čak i mene da vidite u kadru kada šetam trotoarom ispred Bele kuće. Volela bih da vidim još filmova snimanih po mojim knjigama, ali za sada to nemam u planu. Veoma mi je drago što su dve knjige ekranizovane, to se ne događa svakom.

Kako izgleda proces tvog pisanja? Da li imaš poseban kutak u kojem pišeš, poseban deo dana kada stvaraš svoja dela, ili je to pak neodoredeno i pišeš u momentima kada imaš inspiraciju nezavisno od toga gde se nalaziš i koje je doba dana?

Proces mog pisanja nije organizovan onako kako bih ja to želela. Često moram da izađem iz kuće kako bih pronašla pravo mesto za pisanje, kao što je biblioteka ili neki kafić. To takođe zavisi i od dela knjige na kojem radim. Na početku knjige teško je da počnem i sortiram sve informacije koje želim da ubacim u knjigu, tada volim da odem negde gde neću morati da brinem o spremanju kuće i obavljanju svakodnevnih obaveza. Nekada na knjizi radim samo par sati dnevno, ali onda provodim mnogo vremena razmišljajući o knjizi i radeći parcijalno na celoj priči i likovima. Isto tako, smatram da je fizička aktivnost veoma važna za pisanje. Volim akvarobik kao i šetnju, jer na taj način odmaram svoje misli i mogu da dođem do novih ideja, likova i dijaloga. Pri kraju knjige pišem više sati dnevno, a kada imam kratak rok, znam da radim i 10–12 sati dnevno na knjizi. Stalno držim svesku i olovku pored svog kreveta kako bih u naletu inspiracije mogla da zapišem neke nove ideje. Onda kada pomislim da ću zapamtiti nešto bez pisanja, uvek zaboravim.

Koji književni žanr preferiraš da čitaš?

Volim misterije i trilere. Ponekad, kada želim da da napravim pauzu od svog uobičajenog izbora za čitanje, tada čitam romantična štiva. Takođe, volim i biografije, kao i neke memoare.

03 Elen Bajrum Wannabe intervju: Ellen Byerrum

Serijal “Modni zločini” kombinuje ubistva, misteriju i modu

Dela kojih književnika ceniš i poštuješ najviše? Zanima nas i to da li te način pisanja nekih od njih inspiriše prilikom kreiranja tvojih dela?

Volim da čitam dela Rejmonda Čendlera (Raymond Chandler), naročito dela iz četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka, kao i dela Elizabet Piters (Elizabeth Peters) i njen serijal knjiga čija je radnja smeštena u Egiptu. Uživam u čitanju još mnogo dela, ali ne mogu sada sve da ih nabrojim.

Ljubitelj si vintage garderobe. Da možeš da biraš period u kojem bi živela, koji vek i decenije te najviše privlače?

Iako volim garderobu iz neke druge epohe, ipak smatram da sam previše sklona modernom komforu i da ne bih želela da živim u nekom drugom vremenu. Dopada mi se garderoba iz tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka, jer je odlična i laska ženskoj figuri. Takođe mi se dopada period samog početka 19. veka u Francuskoj. Tada su žene posle posle nekoliko vekova prestale da nose korsete.

Reci nam da li imaš neki hobi, kao i koji je to?

Aktivnosti u kojima uživam su čitanje, plivanje, šetanje, kao i odlazak u pozorište.

Kao izuzetan poznavalac mode i modnih trendova, možeš li nam reći šta je to što svaka žena (bez obzira na godine) mora da poseduje u svom garderoberu?

Svakoj ženi su potrebne pantalone koje joj savršeno odgovaraju, crni džemperi, kao i sakoi koji laskaju njenoj figuri. Sakoi sakrivaju male nepravilnosti u građi tela, a pri tom su uvek odgovarajući i u trendu. Iako svi uživamo u kežual garderobi, malo formalnosti nije na odmet.

Hvala na odvojenom vremenu da odgovoriš na ova pitanja. Za kraj, reci nam koji su tvoji dalji planovi po pitanju karijere?

Završila sam pisanje jednog psihološkog trilera, koji je samostalan i kao takav nije deo nikakvog serijala. Ne znam kada će tačno biti objavljen, moram još da se dogovorim sa svojim agentom. Radim i na desetoj po redu knjizi iz serijala “Modni zločini”. Zaista veoma volim da pišem o modnim zločinima, veoma je zabavno.

Izvor fotografija: ellenbyerrum.com / Fotograf  Džo Henson (© Joe Henson)


Aleksandra Grujić Student menadžmenta na Fakultetu za uslužni biznis. Obožava svoje roditelje, putovanja i šoping. Veoma zainteresovana za menadžment, arhitekturu, dizajn i knjige. Trenutno piše svoju prvu knjigu i uživa u kreiranju priče i igranju rečima. Smatra da svaka osoba može da voli druge samo onda ako voli sebe. Voleti sebe znači biti zadovoljan sobom i biti kompletna ličnost, dok to opet znači biti ostvaren na svim poljima u životu. Stoga smatra da svako treba neprestano da radi na sebi, kako na svom obrazovanju i ponašanju, tako i na svom izgledu. Više informacija o Aleksandrinim interesovanjima i stilu, kao i o njenom novinarskom radu možete da saznate putem ovog sajta.