Emina Elor je mlada glumica Novosadskog pozorišta / Ujvideki sinhaz i igra u gotovo svim predstavama svog matičnog teatra – “Pomorandžina kora”, “Svet u sedam dana”, mjuziklima “Roki horor šou”, “Portugal”, “Bura”. Rođena je u Subotici, a diplomirala je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u klasi Šandora Lasla. U najnovijoj produkciji ove pozorišne kuće, Madačevoj “Čovekovoj tragediji” u režiji Kokana Mladenovića, Emina će igrati Lucifera. To je prvi put u istoriji izvođenja ovog dela u Srbiji da nečastivog igra žena. Popričali smo sa Eminom, a vi u nastavku pročitajte šta je ona imala da kaže za Wannabe Magazine.

051 Wannabe intervju: Emina Elor

WANNABE MAGAZINE: Na nedavno završenom festivalu “Tvrđava teatar 03” u Smederevu osvojila si nagradu za najbolju žensku ulogu, kao i prošle godine. Koliko su ove dve uloge, obe veoma zahtevne, prošlogodišnja – Lucifer, i ovogodišnja – Veštica sa zapada, slične, jer su po prirodi oba lika zla?

EMINA ELOR: Mislim da je teško uporediti ove dve uloge, pošto imaju jednu važnu različitu karakteristiku, a to je sama njihova funkcija, iliti “uloga“ u predstavi. Dok je jedna vodeća, uloga koja je centralna i nezaobilazna, druga je karakter, sporedna, ali možemo je nazvati i prosto malom ili manjom. No, da ne širim priču i filozofiju, i Lucifer i Veštica su mi jako dragi, uživancija je igrati ih, ali potrebna mi je potpuno druga energija i koncentracija kod jedne i kod druge. U jednoj predstavi sam skoro sve vreme na sceni, a u drugoj se pojavljuljem tek u drugom činu. A to da su obe zle po prirodi… Pa da, baš smo se od ovih stereotipa udaljili kod ovih predstava. I zli imaju hiljadu boja. To sam tražila u Luciferu, a manje-više i kod Veštice.

Publika koja te je gledala i prošle godine uopšte nije iznenađena tvojom ponovnom pobedom, čak su mnogi navijali za tebe. A ti?

Veoma mi prija i laska i srećna sam što su me Smederevci tako zapamtili i zavoleli. Zbog toga je vredno raditi ovaj ponekad dosta zahtevan i zamoran zanat… hvala! Uopšte mi nije palo na pamet da bih možda opet mogla da dobijem nagradu. O tome sam mislila prošle godine. Ove sam se jako iznenadila.

031 Wannabe intervju: Emina Elor

Da li si na ovogodišnjem festivalu u Smederevu gledala predstave svojih kolega iz drugih pozorišta i kako ti se čine?

Nažalost nisam…  Ali sam imala čast da odgledam predstavu kojom se završio festival. Jako mi je prijalo i divila sam se ljudima koji su to izveli. Zavidim im. Volela bih da znam tako da plešem i sviram.

Nagrađene predstave u kojima si osvajala nagrade su veoma zahtevne. Je l’ bilo teško pripremati ih?

Ne bih znala na to da odgovorim. U nekim trenucima da, a u nekima ne. Verovatno bi mi trebali dani da o tome pričam. Bitno je zapravo samo to da publika, i ako je bilo ili ima teškoća, to ne primeti.

Obe predstave u kojima imaš zapažene uloge jesu priče o dobru i zlu i o tome kako se uloženi trud vraća na kraju. Da li je tako i u životu?

Moj trud se do sada vratio. A vaš?

04. Wannabe intervju: Emina Elor

Da li smatraš da pozorište treba da bude angažovano i da svaka predstava treba da menja društvo?

Svaka predstava treba da ima svoj trud. Ne mora da menja, ali mora da “hoće“ nešto. Barem da razvedri, rasplače, zahladi, zasladi, komentariše, pokaže…

Da li smo danas svi pomalo Luciferi, bogovi ili veštice?

Ne znam. Još ih nisam srela. Da li su oni pomalo ljudi?

012 Wannabe intervju: Emina Elor

Da li imaš velike ambicije i sa kim od domaćih reditelja bi volela da radiš?

Sa svima! Ambicije su mi da nemam velike ambicije. “Hm hm hm hm” – to je onaj veštičin smeh.

Imaš li planove u predstojećem peridou i kada možemo da te gledamo u nekoj novoj predstavi?

Naravno, od 10. septembra se vraćamo na naše more, tj. binu, plovimo punom parom, igramo stare i pripremamo nove predstave! Novosti koje stižu iz našeg pozorišta možete čitati ovde.

I za kraj, šta imaš da poručiš čitaocima Wannabe Magazina?

Da bi nestala mržnja u svetu svet mora da progovori drugačijim jezikom – “Jezik harmonije, jezik igre, jezik čigre, jezik nade, jezik borbe, jezik vere u sve ovo, jezik kruga koji se ne zatvara, jezik pada i ustajanja. Ali možda, ako se u sledećem životu rodim kao cvet ili beskućnik, neću misliti ovako…”


Velimir Mladenović je student francuskog jezika i književnosti. Između ostalih listova piše i za b92.net. Zanima ga učenje stranih jezika, istorija, književnost… Voli da putuje i uglavnom je na putu.

Editors choice