Wannabe intervju: Katarina Ranković

Wannabe intervju: Katarina Ranković

Katarina Ranković je mlada pijanistkinja iz Beograda. Muzikom se bavi od malena, a danas je dobitnica mnogobrojnih nagrada, među kojima se ističu prva nagrada na republičkom takmičenju, prva nagrada na “Prolećnom festivalu” za solo pijanistu i mnoge druge. Aktivno učestvuje na mnogim koncertima i humanitarnim akcijama i želi da podeli svoju opijenost muzikom sa svima.

WANNABE MAGAZINE: Kada se javila ljubav prema muzici i po čemu bi izdvojila muziku i stvaranje muzičkih dela od drugih vidova umetničkog izražavanja?

KATARINA RANKOVIĆ: Još kao mala, volela sam da sedim satima pored muzičkog stuba, pevajući i osluškujući, konstantno istražujući to bezgranično polje zvano muzika. Sećam se prvog odlaska na koncert, gde sam kao trogodišnja devojčica, sa iskrom u očima pratila svaki ton koji je orkestar svirao, ne želeći da se ta čarolija završi. Od tada me je muzika opčinila i negde u sebi, još uvek sam devojčica koja istim intenzitetom voli i živi muziku. Posebnost muzike bih izdvojila po tome što ima jedinstvenu energiju da svakog čoveka obuzme, da svakodnevica i svaki segment života postane “zavisan” od iste i da je jedini vid umetnosti gde stvaralac ima potpunu slobodu, a to mu dozvoljava osećaj da će na najtananiji način dotaći “skriveno ljudsko”, jer muzika nikada ne laže, ona vas ili zaobiđe ili uvuče u svoju magiju.

138 Wannabe intervju: Katarina Ranković

“Još uvek sam devojčica koja istim intenzitetom voli i živi muziku”

Da li je klavir za tebe samo instrument, ili nešto više?

Nakon osvrta na vreme i protekle godine, klavir je nekako ceo moj život, pored moje porodice, nešto sa čime sam odrastala, sazrevala, sticala iskustvo i upoznavala ga; i danas otkrivajući nove mogućnosti koje ovaj moćan instrument pruža. Tako da mogu reći da je klavir uvek bio i ostao nešto kroz šta sam izražavala svoje stavove, emocije i ideje. On je reflekcija mog unutrašnjeg sveta, ali i moja ekstrovertnost, on je ljubav koju kroz muziku pružam.

Briljantno si interpretirala dela čuvenih španskih, nemačkih, ruskih i italijanskih kompozitora klasične muzike. Da li više uživaš u izvođenju kompozicija poznog romantizma i delima Čajkovskog, ili preferiraš Mocartova dela iz 18. veka?

Hvala! Uvek mi je drago čuti da i danas postoji sluh kod mladih za klasičnu muziku, koja ima svoje mesto u 21. veku i svaki put pokaže kako je večna. Geršvin, kao kompozitor koji smelo kombinuje klasičnu formu sa jazz ritmovima i harmonijama je neko ko me u ovom trenutku najviše inspiriše i čija dela većinom izvodim. Doduše, oduvek su Bah i Šopen bili kompozitori, gde sam se pri izvođenju njihovih kompozicija najbolje pronalazila, ali svakako da svaka epoha nosi čari i umeće je preneti duh vremena i stila u moderno doba, ali ukoliko bih morala da odlučim, smatram da bi barok i romantizam bile epohe u kojima se najviše pronalazim. Često mi govore da sam promašila vek i da bi bilo lepo vratiti me bar četiri veka unazad, tako da možda to i objašnjava moju naklonost ovim epohama!

233 Wannabe intervju: Katarina Ranković

“Često mi govore da sam promašila vek”

U kom dobu je, prema tvom mišljenju, muzika bila najkvalitetnija?

Svako vreme sa sobom nosi neki novi muzički talas, u kome se može čuti i kvalitetne, ali i one manje kvalitetne muzike. Slušam od klasike do sevdaha i u svakom žanru imam izvođače i muziku kojoj se uvek vraćam, mada smatram da je pored velikana klasičnog žanra, kao što je Bah, koji su evergreen, svakako Majls Dejvis (Miles Davis), Oskar Peterson (Oscar Peterson), uopšte jazz pedesetih godina nešto posebno, kao i Majkl Džekson (Michael Jackson) i Vitni Hjuston (Whithey Houston). Dakle, to su individue koje, iako su delovale u različitim vremenskim razdobljima, i danas imaju veliki uticaj i inspirišu me.

Pored klasične muzike, baviš se i autorskim delima u džez, orijent i Balkan improvizacijama. Da li pronalaziš zajedničku nit u tim žanrovima?

Hoćeš reći, spajam nezamislivo! Uvek su me fascinirali miksevi potpuno različitih muzičkih žanrova, tako da sam u klasičnu formu počela da ubacujem razne etno motive sa balkanskog područja, ali sve to nekako “upakovano” u jazzy–funky aranžmanu. Nit koja ih povezuje i pravi odličnu kombinaciju svega, upravo jeste ta emocija, jer ma koliko uživali u tim žanrovima odvojeno, ne može se ostati ravnodušan na taj suludi miks svega!

Šta te najčešće inspiriše na stvaranje kompozicija? Koja osećanja pokušavaš da izraziš muzikom?

Inspiraciju pronalazim u različitim stvarima. Nekada je to prolećni dan, nekada osoba, nekada trenutak, ali najčešće sam inspirisana ljubavlju i lepotom ljudi i života, jer je svakako svaki motiv kompozicije jedna mikro emocija, koja rezultira neobjašnjivim razvojem motiva, ideja, harmonija i koje je nemoguće konkretizovati, zato bih rekla da je moja najveća inspiracija i pokretač za stvaranje – ljubav.

332 Wannabe intervju: Katarina Ranković

“Ljubav me inspiriše i pokreće!”

Pored toga što eksperimentišeš sa žanrovima, rado menjaš i sastave u kojima nastupaš. Često održavaš solističke, ali i kamerne koncerte. Da li više uživaš u interakciji sa drugim muzičarima, ili kada si sama sa instrumentom?

To su potpuno različita, ali jedinstvena iskustva. Svaki od nastupa nosi drugačiju energiju, bilo da je on solistički ili kamerni. Svakako da je energija kada ste solista neponovljiva, jer je čitavo biće posvećeno i u konstantnoj interakciji sa publikom, dok nastup sa drugim muzičarima daje neprocenjivo iskustvo, jer je upravo ta nepredvidivost sledećeg tona i interakcije između muzičara nešto što je neponovljivo. Zbog toga nikako ne mogu reći da mi je draži solo ili nastup u ansamblu, jer uživam podjednako, ali drugačije u svakom od njih i baš zato težim eksperimentisanju – ne samo u stvaranju muzike, već i kod samih nastupa.

Ponosna si vlasnica velikog broja nagrada i stipendija. Koliko ti znače sva ta priznanja i da li ona značajno menjaju tvoj umetniči svet?

Trudim se da muziku spojim sa društvenim aktivizmom, tako da učestvovanjem i samom organizacijom kulturnih manifestacija i humanitarnih akcija smatram da baš kroz muziku mogu da na najbolji mogući način pomognem i budem socijalno aktivna, tako da su mi neka od tih priznanja posebno draga, jer među njima ima i onih koji su rezultat upravo toga koliko se kroz muziku i kulturu može poslati pozitivna i jaka poruka i što je najvažnije – promeniti mnoštvo stvari. Moj unutrašnji svet menjaju trenuci, iskustva i lepota oko mene, tako da nagrade nisu nikada uticale na njega, jer one su nekada, a ponekad sasvim suprotno, podstrek da nastavim da istražujem svoj muzički svet i na meni svojstven način nastavim da prenosim tu emociju i energiju.

Uskoro planiraš još jedan koncert i izdavanje albuma. Reci nam malo više o tome i kakvi su tvoji planovi za budučnost?

Sa predivno talentovanom violinistkinjom Ljubicom Damčević činim duo, koji je rezultat eksperimentisanja i miksovanja žanrova, istih energija i lepote zajedničkog muziciranja. Sve je počelo jednog popodneva, uz smeh i jam na etno motive, da bi danas uveliko radile na snimanju CD-a sa autorskim kompozicijama. Do tada su u planu nastupi – koncert otvaranja Beogradske nedelje umetnosti, koji će se održati 28. juna u “Parobrodu” sa početkom od 20h i humanitarni koncert za malenu Anđelu, koji je planiran da se 27. maja, u prolećnoj noći, u 20h, održi u UK “Vuk Karadžić”. Lepota je kada osetim povratnu emociju od slušalaca muzike koju izvodim, tako da bih jedino volela da mi budućnost donese što više takvih trenutaka i prilika za deljenje te magije.


Jelisaveta Popov je studentkinja Fakulteta političkih nauka. Obožava da putuje. Želela bi da zna sve jezike sveta, a najviše voli francuski jezik. Ne moze da zamisli nijedan dan bez humora, muzike i voljenih osoba.