KESELJ 7 Wannabe intervju: Marko KešeljWANNABE MAGAZINE: Tvoj prvi kontakt sa loptom?

Marko Kešelj: Prvi kontakt sa loptom sam imao bukvalno u krevecu, jer su mi roditelji od malih nogu usadili ljubav prema sportu. Dok sam bio dete trenirao sam kao i sva deca borilačke sportove, plivanje, malo atletiku i oprobao se nekoliko puta u tenisu, dok sa 6 godina nisam izrazio želju da počnem sa košarkom. Tako je sve krenulo, i otac i majka su bili košarkaši i imao sam uzor i podršku u njima.

Prvi klub?

Radnički iz Beograda, u kome sam ostao do juniorskog uzrasta, mada u to vreme treninzi su bili jednom dnevno i to uveče zbog termina koje škole daju klubovima za mlađe selekcije. Ljubav prema košarci se negovala i gradila na ulici, tj. na košu između solitera na Voždovcu, tu sam bio svaki slobodan trenutak, a pošto se znala hijerarhija dok su stariji igrali ja sam bio zadužen za vodu a oni su mi u znak zahvalnosti u pauzama basketa davali teren. Mada, danas toga više nema, današnji klinci su zamenili basketaru reketima.

Period u Crvenoj Zvezdi?

U Crvenu Zvezdu sam došao posle uspešnog evropskog prvenstva za mlade gde smo osvojili zlato, iza sebe sam imao dve godine igranja u inostranstvu i za mladog igrača već dosta iskustva, međutim hteo sam afirmaciju kod nas u zemlji, iako sam imao dosta ponuda da nastavim u inostranstvu, odlučio sam se za veliki izazov. Period u Zvezdi bih podelio na dva dela, period dok je klubu bio Svetislav Pešić i period koji je usledio sledeće godine. Mislim da mi je Zvezda dosta dala i na igračkom planu jer sam uspeo da izgradim ime i budem kandidat za seniorku reprezentaciju, ali i na ličnom, jer sam imao priliku da se susretnem i na svojoj koži osetim i dobre i loše ljude. Ostaje mi žal za trofejima kojima smo bili blizu prve godine, ali i gorak ukus posle druge godine i načina na koji su se pojedinci ophodili prema igračima iz te generacije. Ali ja sam mišljenja da je Zvezda večna a vlast prolazna tako da možda i doživim pun Pionir delija i neki od trofeja u rukama.

Da li si očekivao poziv da se priključiš reprezentaciji Srbije?

Za razliku od većine javnosti i samozvanih košarkaških stručnjaka, očekivao sam poziv. Moja generacija je od kadetskih takmičenja do Univerzijade bila neprikosnovena, prošao sam kroz sve pripreme za Evropsko prvenstvo u Poljskoj ali me je povreda sprečila da zaigram. Verovao sam u sebe i svoje kvalitete i kad su drugi počeli da sumnjaju, i isplatilo se. Naravno da veliku zahvalnost dugujem selektoru koji mi je ukazao poverenje i tokom priprema i tokom SP u Turskoj.

KESELJ 1 Wannabe intervju: Marko Kešelj

Prelazak u Olympiacos?

Prelazak u Olympiacos bih nazvao sudbinom, malo ko zna da sam tokom janura i za vreme prelaznog roka za vreme kada je Zvezda bila u jako teškoj situaciji bio slobodan igrač bez obeštećenja zbog dugovanja koje je Zvezda imala. Imao sam ponude nekoliko klubova iz Evrope, ali sam odbio, smatrao sam da je kukavički ostaviti saigrače i drugare na cedilu u teškim trenucima, odlučio sam da se borim do kraja. Na kraju sam bio “nagrađen”, usledila je ponuda iz Pireja koja se ne odbija. Sada imam novi zadatak, da se dokažem i afirmišem u jednom od najvećih klubova u Evropi i to je stvarno ogroman korak napred u mojoj karijeri, sama čijenica da se nalazim u ekipi sa nekim od najboljih igrača današnjice govori dosta za sebe.

Kako bi opisao Dudu Ivkovića?

Kao veliki autoritet, čovek koji voli posao koji radi i njemu je posvetio svoj život, rezultati koje je postizao i igrači koje je trenirao dovoljan su motiv za mene da svakog dana naučim ponešto od njega, i stvarno mislim da imam veliku privilegiju i čast da učim tajne košarke od takvog trenera.

KESELJ 4 Wannabe intervju: Marko Kešelj

Da li si preboleo “nesrećni” poraz od Turaka na Svetskom prvenstvu?

Život ide dalje, ali se neke stvari ne zaboravljaju, ne znam ni sam koliko sam puta odgledao snimak te utakmice, i mislim da smo tog dana svi kao generacija ispustili ili nam je oduzet san da igramo finale SP sa Amerikom. To je bilo ono čemu smo svi težili kao klinci, na košu na Voždovcu uvek je bilo 3, 2, 1, šut i Srbija pobeđuje Amere, do tog sna delile su nas 4 sekunde. To je jako bolno, ali možda nam se ukaže prilika na nekom od sledećih takmičenja.

KESELJ 3 Wannabe intervju: Marko Kešelj

Pirej ili Beograd?

Beograde, Beograde, sa nama i u nama živiš ti…

Da li si vozač? Kako se boris sa gužvama u Grčkoj?

Gužve ima, ali nije kao kod nas kad sve stane i ne pomera se, ovde su veći problem motoristi, koji bukvalno lete sa svih strana. Atina je ogroman grad ali se ja uglavnom držim dela u kome živim i put do hale i nazad…

Sa kim se družiš van parketa?

Dosta je naših sportista koji žive u Atini, fudbalera, rukometaša, Teo, Erceg, Raša Nesterović, dosta vremena provodimo i sa ostalim momcima iz ekipe, svi su stvarno sjajni i stvorili smo odličnu atmosferu i na parketu i van njega. Često pijem kafu sa Spanulisom jer živimo u istom kraju, od njega može dosta da se nauči, sjajan je momak i veliki profesionalac.

KESELJ 5 Wannabe intervju: Marko Kešelj

Da li imaš vremena za izlaske, kakva mesta voliš?

Raspored je jako zgusnut, veliki je broj utakmica, Evroliga i Grčko prvenstvo zahtevaju dosta posvećenosti, tako da uglavnom su to mirnije varijante, preko dana kafa, a uveče neki restora. Mada, Grci su dosta slični nama po načinu života, kriza a svi lokali puni.

Šta se nalazi u tvom ormanu, pored sportske opreme?

Uglavnom se sportski oblačim, to su farmerke i košulje, ne posvećujem preveliku pažnju modi zato što nemam vremena za to. Preko dana nosim trenerke jer je tako najlakše, fetiš su mi naočare za sunce, jednostavno kad vidim neke koje mi se dopadaju ne mogu da odolim da ih ne kupim.

Kakvu muziku pustaš sebi, kako se opustaš?

Kad se opuštam to je domaći rok, to je jednostavno muzika koja ne prolazi i neke pesme uvek rado volim da čujem, stranu muziku jako retko slušam. Od narodne moj favorit je Miroslav Ilić.

Bez čega ne izlaziš iz kuće?

Bez telefona definitivno, kad nemam telefon pored sebe dva minuta uhvati me panika. To je neka navika, nikad ga ne ispuštam iz vida.

Šta ti najviše nedostaje od srpske kuhinje?

Roštilj i sarma, ajvar, neki baš naši domaći specijaliteti, mada nije da i u Grčkoj klopa nije dobra ali kad moja mama napravi ručak to ne može da se poredi ni sa čime na svetu.

Najdraži trofej?

Najdraži trofeji su mi sa mlađim selekcijama reprezentacije, Svetsko prvenstvo u Novom Sadu, Evropsko prvenstvo u Letoniji i Univerzijada u Beogradu, posebno Univerzijada i SP u Novom Sadu jer je tad naša zastava stajala iznad američke i ruske, Spens i Beogradska arena su nam pružile atmosferu za pamćenje. Igranje i osvajanje za reprezentaciju je nešto što ne može da se poredi ni sa čim drugim, tu sam stekao dosta prijatelja i ti momenti se ne zaboravljaju.

KESELJ 6 Wannabe intervju: Marko Kešelj

Gde bi voleo da vidiš sebe u nekoj bliskoj budućnosti? NBA?

Ne razmišljam u tom pravcu mada to uvek ostaje ambicija, sada bih voleo da udjemo na F4 Evrolige i takmičimo se za titulu prvaka Evrope, da se u potpunosti afirmišem u Olympiacosu, pa ako Bog da zdravlja i sreće zašto ne i NBA…

Na svojoj fan stranici podržao si našu inicijativu Wannabe Magazine za Japan. Da li se baviš humanitarnim akcijama?

Do pre nekoliko meseci nisam ni znao da imam svoju stranicu, ali sam onda video da tu ima dosta ljudi koji postavljaju slike, poruke i ostalo i osetio potrebu da im se sa vremena na vreme obratim. Neki kažu da sam emotivac pa me tuđa nesreća dosta pogađa. Mislim da je humano i ljudski da neko ko može pomogne drugome ko je u nevolji, ali isto tako volim da to bude anoniman i ličan gest. Takve stvari ne treba da služe kao marketing, malo ljudi zna da smo nas nekoliko košarkaša i vaterpolista reprezentativaca u nekoliko navrata pokušali da napravimo humanitarne akcije ali to nije zaživelo, u budućnosti ćemo sigurno, kad god budemo u mogućnosti, takve stvari raditi. Vašu akciju sam podržao jer mi se dopala poruka čitaocima.

Koja je tvoja poruka našim čitaocima?

Želim im da budu živi i zdravi, sve ostalo je lako.


Nemanja Radenković je večita skitnica koji živi za asfalt i pokret. U potrazi za vetrenjačama, posebnim kadrom i retkim kamenom.

Editors choice