Glumac Nebojša Dugalić razume genijalnog Boru Stankovića i u ulozi reditelja “iznedrio” je ostvarenje koje je zablistalo na Velikoj sceni Narodnog pozorišta. Reč je o vranjskoj predstavi “Stari dani”. O tome kako je stvarao, šta ga je inspirisalo, kao i o razumevanju vranjskog mentaliteta razgovarali smo posle predstave.

WANNABE MAGAZINE: Kako ste zakoračili u vranjsko pozorište i došli na ideju da sarađujete sa vranjskim glumcima ?

NEBOJŠA DUGALIĆ: U pozorište sam došao na poziv, sada pokojnog reditelja Radeta Radivojevića pre otprilike tri i po godine. Sticajem okolnosti sa Radetom smo radili predstavu “Paviljon 6” i on je tada igrao ulogu koju danas igram ja umesto njega. Poziv da dođem u pozorište, kao i samo igranje na daskama vranjskog teatra, za mene je bio izazov. Predstava “Paviljon 6” osvojila je rusku publiku usred Moskve i u velikoj međunarodnoj konkurenciji slovenskih pozorišta osvojila dve nagrade – srebrnog i zlatnog Viteza. I Rade bi bio ponosan, jer je njegovo pozorište zablistalo u Moskvi. Prepoznao sam kvalitet glumaca i posle jedne takve predstave, kao što je “Paviljon”, bilo je prirodno da nastavimo sa još jednom. Nisam se mnogo dvoumio koju ću predstavu režirati. “Stari dani” su mi legli na dušu.

DSC 0144 Wannabe intervju: Nebojša Dugalić

Imam utisak da ste se u predstavi vodili rečima “Staro, staro mi dajte, ono što miriše na bosiljak i greje dušu”.

Bora Stanković je moja davnašnja opsesija i ljubav. Mislim da je on srpski Čehov u najlepšem i najboljem smislu. Za mene su “Stari dani” najbolje delo svetske literature. Uveren sam da bi Čehov i sam bio radostan da je napisao takvu zbirku pripovedaka. To je naprosto takav sklop priča kojima uopšte ne mogu da nađem pandan u svetskoj književnosti.

Kako u ulozi reditelja prilazite jednom velikanu u književnosti kao što je Borisav Stanković?

Genijalni pisac “zahvatio” je svoju građu iz običnog, njemu bliskog života. Stvarno ne znam da je neko napisao slične priče – da je toliko duboko dirnuo u strukturu likova, naglasio specifičnost podneblja na jugu Srbije i zaokružio priču u kratkoj formi. Njegova priča je istovremeno univerzalna, u njoj se mogu prepoznati motivi Dostojevskog kao i francuske literature. A majstorija kratke forme ispunjena je sa toliko života i sasvim sam siguran da je to jedino Bora umeo.

DSC 0103 Wannabe intervju: Nebojša Dugalić

Koje motive ste prepoznali u ovoj zbirci i smestili ih u predstavu?

Kad god sam gledao “nekog Boru” uvek je bilo suviše insistiranja na rečima čemer, muka, jad i “bolan sam ti”. I one, zapravo, proizilaze iz jednog celovitog vapaja za životom. Dakle, nije reč samo o tom dertu – koji je osnovna atmosfera svih Borinih pripovedaka. Pre svega, njegovi opisi dolaze iz jake gladi za punoćom života. Kada imate samo melanholiju onda ona može da bude dosadna, pogotovo na sceni. Ali, Bora gradi likove drugačije.

Koliko god da Borine likove osujećuje život ili sredina u kojoj su nastajali, oni su jaki. Kako ste ih uveli u dramaturgiju i postavili na scenu?

Njegovi likovi su u nekom osećanju života jaki i ne odustaju od toga da vape, traže i nose se sa svojom sudbinom. To je u pripovetkama “Stari dani” dragoceno, dramsko, dramatično i tragično. Odatle proizilazi i žal za nečim prošlim. Tim žalom bismo, možda, mogli da identifikujemo i potrebu za samoranjavanjem, kao i svest o tome da se neke stvari neće vratiti –  da je “nešto” otišlo u nepovrat i da više nema nazad. Trudio sam se da tako gradim celu predstavu, da ona istovremeno sačuva duhovitost i živost koju Bora takođe “nosi”,  a da opet ima i plemenite tuge koja je kod njega fascinantna.

DSC 0016 Wannabe intervju: Nebojša Dugalić

Kako, kao neko ko se rodio u Kraljevu, a sada živi u Beogradu, razumete vranjski mentalitet?

Ne znam po kojoj osnovi, ali vranjski mentalitet mi je veoma blizak. Imam osećaj da je nekako predodređeno da ga razumem jer mi je bliskost sa slovenskom i ruskom dušom prevashodno važna. A u Vranju je upravo ta slovenska duša pomešana i sa istočnjačkom kulturom. Povrh svega, takav uticaj prepoznajem kao svoj prostor u kome se dobro osećam! Recimo, da sam vrlo brzo “propričao” na vranjskom dijalektu, šaleći se sa kolegama. Dešavalo mi se da ih ispravljam kada bi govorili po “knjiški”, čak sam im korigovao akcente na probama – nisi dobro izgovorio, trebalo je drugačije.

Kako je beogradska publika reagovala na predstavu sa vranjskim dijalektom?

To mi je bio cilj – da pripovetku prevedem na vranjski i predstavim je široj publici u izvornom obliku. Bez profesora Momčila Zlatanovića, koji mi je pomogao oko dijalekta, ne bih uspeo. Inače, sa moje tačke gledišta, za Borisava Stankovića bilo je razumljivo da specifikum vranjskog dijalekta skrajne negde po strani i ostane koliko je moguće u okvirima književnog jezika. Prema mom osećanju, prevod Bore na vranjski ima veću snagu i drugačiji ukus. Beogradska publika je, videlo se, u toj izvornosti uživala. Dugačak i više puta ponavljan aplauz na kraju predstave je to i potvrdio.

Šta zahtevate od jednog glumca pored posvećenosti?

Moji zahtevi po svojoj prirodi nisu dati a priori. Prvo mesto u njihovoj klasifikaciji zauzima razumevanje između reditelja i glumaca. Dakle, za mene lično, važno je da zajedno znamo kom cilju težimo. Do sada sa glumcima iz Vranja nije bilo skoro nikakvih problema. Ukoliko glumac ne razume reditelja, i obrnuto, onda su teškoće zaista velike. Za vreme režiranja predstave “Stari dani” nismo imali nijedan problem. I rezultati su vidljivi.

Iako su “Producenti” aktuelni u Pozorištu na Terazijama, predstave “Stari dani” i  “Paviljon 6” vezale su vas za vranjski teatar.

Da. Volim da dođem u Vranje i da igram pred vranjskom publikom. Inače, zahvaljujući dobroj saradnji uradili smo predstavu “Stari dani” , a sa “Paviljnonom 6” otišli u Moskvu. Jer u pozorištu, kao i u životu, ključna stvar je u strategiji povezivanja. To je ono što nama uvek “fali”. Pre svega mislim na lokalitete u kojima sam opstanak kulturnog života zavisi od dobre ideje koja treba da bude finansijski podržana. Ova veza sa vranjskim teatrom, ne mogu da kažem da je neraskidiva, ali je istinska.


Biljana Dimčić je diplomirani politikolog za novinarstvo i komunikologiju. Naučila je mnogo toga na Fakultetu politickih nauka i isti bi upisala ponovo. Odnosi s javnošću su joj strast. Veruje da politika i moda imaju nešto zajedničko. Fakultet informacionih tehnologija, gde je radila kao PR menadžer,  ostao u lepom sećanju. Internet je mnogo stvari, ali i revolucionarna pojava modernog doba. Ne voli površnost, misteriozna u svojoj suštini, prema njenom mišljenju – stil je sve.

Editors choice