s03 Wannabe intervju: Sanja Popović

Sanja Popović bavi se glumom od detinjstva, a sa sedamnaest godina upisala je Fakultet dramskih umetnosti u klasi profesora Dragana Petrovića Peleta. Radila je kao voditelj Happy televizije, a zatim i u pozorištu “Boško Buha” u predstavama “Zmajovini pangalozi” u režiji Bobana Skerlića (u ulozi nespremne Ane) i “Mala sirena” u režiji Milana Karadžića (u ulozi male sirene). Pored toga radi sinhronizaciju crtanih filmova, ima nekoliko reklama iza sebe. Odigrala je glavnu ulogu u filmu ”Plavi voz” Janka Baljka.

WANNABE MAGAZINE: Kome je namenjen film “Plavi voz”?

Sanja Popović: “Plavi voz” je tinejdžerski film i mislim da će ga upravo tinejdžeri rado gledati. Priča je manje više univerzalna, ljubav između dvoje mladih, a okolnosti i neko drugo vreme u kom se sve dešava, mislim da će biti zanimljivi mladima koji taj period nisu doživeli. Mada i dosta pripadnika starije generacije dobro reaguje na film.

Zbog čega u filmu Tito umire noću, a stvarnosti je umro u 15:05 časova?

Da, Tito u stvarnosti jeste umro u 15:05, ali u filmu ne vidimo da je u pitanju noć. Pretpostavka je da se žurke održavaju uveče,ali ne zaboravimo i da u to doba okupljanja nisu počinjala kao danas, u ponoć i iza toga, pogotovo ne u okviru škole. Uostalom, zašto bi direktorka škole u istom trenutku morala da sazna za taj događaj? I u krajnjem slučaju, to je vremenska okolnost u kome se dešava dramska radnja filma. U pitanju je igrani, ne dokumentarni film.

U filmu igraš srednjoškolku koja doživljava ljubavnu romansu sa vršnjakom i oko tvog lika se zapliće drama. Kako si se pripremala za ulogu, s obzirom da u Titovo vreme nisi bila ni rođena?

Da, cela glumačka ekipa je mlađa. Ali mislim da smo svi često slušali o Titovom vremenu. Ipak, trudili smo se da saznamo više od onoga što smo već znali, gledali smo razne dokumentarne materijale, filmove, pričali smo sa starijima, ja sam nekoliko puta obišla muzej ”25. maj”. Imali smo težak zadatak da predstavimo period koji je za nas epoha, ali za mnoge druge nije, jer ga se vrlo dobro sećaju, a mnogi i žale za njim. Lik Anice koji tumačim je jasno napisan i nije mi bilo teško da shvatim šta se od mene očekuje. Kao što već rekoh, problemi mladih su uvek isti, samo su okolnosti drugačije.

Da li se osećaš bolje u sadašnjem vremenu ili bi se vratila u te čuvene osamdesete?

Ne mogu da pričam o vraćanju u osamdesete, ne mogu da budem nostalgična za nečim što nisam doživela, ne mogu da znam da bi mi onda bilo bolje. Mnogi kažu da je bilo bolje. Ja živim u sadašnjosti i trudim se da od nje uzmem sve ono pozitivno što nosi. A one stvari koje su možda neki imali osamdesetih, a koje su meni misaona imenica, pokušaću da se borim za njih. Ne mogu da menjam vreme… Nažalost, ili na sreću, ne znam.

Šta bi pitala Tita?

Uh, teško pitanje. Možda na koji način je uspeo da održi dvadeset miliona ljudi u slozi, zajedno? I kako je uspeo da postane tako veliki da svih dvadeset miliona iskreno plače nakon njegove smrti? I gde je pogrešio kada je posle njega sve otišlo dođavola?

Da li možeš da zamisliš sedam dana žalosti kada nisu radili ni bioskopi, ni pozorišta i kada su dnevne novine izlazile sa crnim okvirima, zbog smrti doživotnog predsednika SFRJ?

Iskreno, ne mogu. Mislim da se posle njega nije pojavio niko toliko bitan zbog koga bi sve stalo i zbog koga bi svi iskreno patili. Možda je nešto slično bilo nakon smrti patrijarha Pavla. Čini mi se da smo postali više licemerni i okrenuti sebi, ne znam.

Pozorište ili film?

I jedno i drugo. Mislim da je mladom glumcu potrebno i jedno i drugo iskustvo. Igram u pozorištu i znam koliko je potrebno. Mi smo na Akademiji mnogo više okrenuti pozorištu i ono nam je potrebno da bismo kao glumci sazreli. Film opet nosi drugo iskustvo, sa sobom vuče takođe i deo popularnosti i slave, koja većini prija. A nosi i malo veći honorar… Volela bih da radim i jedno i drugo.

Koliko je teško mladim glumcima u Srbiji?

Konkurencija je velika, posla je malo. Ima previše škola glume, previše studenata koji često kasnije ne dobiju svoju šansu. Mislim da je to problem. Mali je broj kastinga koji se održavaju, u pozorištima oni čak i ne postoje. Trebalo bi svako da dobije priliku, pa da od njega zavisi da li će uspeti da je iskoristi. Ovako stalno gledamo iste ljude i mnogi talentovani i odlični glumci sede kod kuće.

Kako izgleda tvojih vorholovskih pet minuta slave?
Ne mislim da sam slavna, bar ja tu slavu ne osećam. Volela bih da je prisutna samo u količini u kojoj mi može pomoći da dođem do novih poslova.

Editors choice