Wannabe intervju: Sonja Josipović “Priče slomljenog ogledala”

Wannabe intervju: Sonja Josipović “Priče slomljenog ogledala”

Prvi roman Sonje Josipović “Priče slomljenog ogledala” problematizuje poznatu ali nikada do kraja izrečenu situaciju – mlad čovek i savremeno društvo. Odnos koji može da odvede u konfilkt, u pomirenost, kompromis, odustajanje, komfor. Njena junakinja se suočava sa svetom koji je okružuje, a koji, određen prilozima “ovde” i “sada ” najjasniji odraz nalazi u slomljenom ogledalu. Posmatrač traži put, a to nikada nije lako.

WANNABE MAGAZINE: Vaša junakinja je savremena žena. Roman prikazuje njen pokušaj prilagođavanja toj istoj savremenosti i načinu života. Šta vama, nezavisno od Nataše, najviše smeta u vremenu u kojem živite?

SONJA JOSIPOVIĆ: Smeta mi primitivizam koji se oseti na svakom koraku. Kultura nam nije na zavidnom nivou i nikada mi neće biti jasno zašto nam je sve teže da budemo ljubazni. Znam da su vremena takva da mnogima nije do smeha i učtivosti, ali ne možemo kriviti ni ekonomsku, ni bilo koju drugu krizu na ovom svetu za prostakluk, bahatost i zaboravljanje na reči “hvala”, “izvoli”, “dobar dan”. Naravno, sa primitivizmom se ne završava moja lista, ali to je nešto što mi najviše bode oči i volela bih da, kao narod, poradimo na tome.

Popričajmo malo o metafori ogledala. Šta ona znači za vas?

Razbijena nam je država, njeni građani, razbijen nam je sistem vrednosti. Slomljeno ogledalo simbolizuje nesreću, a ja se u knjizi bavim raznoraznim nesrećama koje su nas zadesile. Kada kažem nas, mislim i na društvo u celini, i na pojedince. Roman je, donekle, ogledalo naše realnosti, ljudi sa kojima se susrećemo i svih pritisaka kojima smo izloženi. Roman je ogledalo jednog naroda koji je pretrpeo mnogo promena, ali te promene su taj isti narod povukle samo korak bliže ka dnu.

IMG 3831 Wannabe intervju: Sonja Josipović Priče slomljenog ogledala

Sonja Josipović je autorka romana “Priče slomljenog ogledala”

Od čega zavisi da li ćemo dok se ogledamo videti istinitu, realnu sliku? Ljudi sopstvenim predubeđenjima, predrasudama, prihvatanjem opšteg i poželjnog često krive to isto ogledalo, zar ne?

Ako smo nezadovoljni sobom u ogledalu ćemo verovatno videti idealizovanu sliku sebe. Ukoliko svemu pristupamo racionalno u ogledalu ćemo videti i dobre i loše stvari. Predrasude nas koče da budemo otvoreni prema drugima, jer zbog njih ljude ne delimo na dobre i loše, već na siromašne i bogate, gejeve i lezbejke, obrazovane i neobrazovane. Mi u ogledalu uvek vidimo mnogo više od našeg spoljašnjeg izgleda, a to vide i ljudi sa kojima smo u kontaktu.

Ipak, ogledalo je nesporno simbol nove narcističke ere. Nezavisno od romana, recite mi, da li se ljudi danas najčešće ogledaju u očima drugih, u tuđoj, stvarnoj ili zamišljenoj percepciji, u očekivanjima društva i svom mestu u odnosu na uzuse poželjnog i opšteprihvaćenog?

Ja mislim da egoizam i narcizam idu ruku pod ruku. Ljudi se, definitivno, ogledaju u očima drugih i sve to nekako počinje još u obdaništu. Nijedno dete se ne raduje kada ga etiketiraju kao najvećeg luzera u školici. Odraslima su potrebna i priznanja, jer smo kročili u već pomenutu narcističku eru. Potrebne su im fotografije u tabloidima, sa gaćicama ili bez njih, kako bi dobili potvrdu da su traženi. Kvalitet svoje mesto lagano prepušta kvantitetu, ali ja se nadam da će se i tome stati na kraj. Svaki ciklus traje određeno vreme, te se nadam da će i ovom ciklusu koji ponovo počinje da liči na famozne devedesete uskoro doći kraj.

P1530153 Wannabe intervju: Sonja Josipović Priče slomljenog ogledala

"Ako smo nezadovoljni sobom u ogledalu ćemo verovatno videti idealizovanu sliku sebe."

Koliko ste, pošto je i to proces kroz koji prolazi vaša junakinja, vi skloni prilagođavanju?

Zavisi o kojoj vrsti prilagođavanja je reč. Mogu da se prilagodim kada je reč o nekim svakodnevnim situacijama kao što su ustajanje i leganje u krevet. Sklona prilagođavanju nisam i ne pribegavam mu često, ali to ne znači da nisam fleksibilna. Ako bih se često i svima prilagođavala izgubila bih sebe i ono što ja jesam. Generalno, mislim da se mnogi prilagođavaju samo onda kada ne vide drugi izlaz, a ja smatram da drugi izlaz u većini situacija postoji. Prilagođavanje mi nekako dođe kao koračanje linijom manjeg otpora. Da sam sklona prilagođavanju roman bih napisala mnogo ranije i bio bi mnogo “sočniji”, jer se to poslednih godina traži. Sa druge strane, moja junakinja Nataša, sklona je prilagođavanju, ali je to ipak skupo koštalo. Prilagođavala se u pogrešno vreme i pogrešnim ljudima.

Kakav je vaš odnos prema kompromisima?

Naučila sam da ponekad pravim kompromise u životu. (smeh) Kompromisi su nam neophodni, jer smo društvena bića. Baš se pitam na šta bi ličio svet kada niko ne bi pristajao na kompromise. Kompromis mi je prihvatljiviji od prilagođavanja, jer se tada dve strane nalaze otprilike na pola puta. Što se pisanja tiče, otvorena sam za sugestije i kritike, ali na tom polju za sada ne želim da pravim kompromise. Život je, sam po sebi, jedan veliki kompromis. Postoje pravila, čovek ne može da radi baš sve što poželi, tako da sa te strane nemam ništa protiv kompromisa u umerenim količinama.

403899 359336867438410 1664163021 n Wannabe intervju: Sonja Josipović Priče slomljenog ogledala

"Sklona prilagođavanju nisam i ne pribegavam mu često, ali to ne znači da nisam fleksibilna."

Da li vreme traži od nas da se ipak malo pokvarimo kako bi nam bilo komotnije?

Pokvarenost se deli na “hard” i “light” verziju. Pokvaren čovek će uvek naći opravdanje za neki svoj loš postupak ili u besparici, ili u bezobraznom komšiji, ili u situaciji u zemlji. Svi mi možemo da budemo pokvareni, ali ne možemo svi da živimo sa tim saznanjem. Nekome je super komotno, jer se baškari na račun države, a nekom drugom je komotno, jer zna da mu je obraz čist. Pojmove komotnost, pokvaren, nepokvaren i ostale svi mi definišemo na različite načine. Ja se, svesno, nikada ne bih iskvarila, zarad nekog nazovi komoditeta. Meni je komotno u mojoj koži, u mom okruženju, u poslovima kojim se bavim i uživam u samom procesu stvaranja, te za mene većeg hedonizma nema.

Po zanimanju ste psiiholog. To je zanimljiva pozicija. Koliko se vaša profesija preliva u pisanje, odnosno da li je teško literalizovati psihologiju?

Moja profesija se preliva u pisanje onoliko koliko je to neophodno. Da bi roman bio verodostojan potrebno je ući u kožu svakog junaka. Kada to kažem, mislim i na izgled i na neku vrstu psihološkog profila. Mislim da se u romanu “Priče slomljenog ogledala” vidi da sam se likovima dosta posvetila kada je i o tom aspektu reč. Od kako se roman našao u prodaji do mene stižu samo pozitivne kritike, što je još jedan pokazatelj da se ne moramo prilagođavati kako bismo uspeli u našim namerama.


Milan Nikolić je mladić u godinama. Opredeljen za on line verziju života. Pisac koji je sa Parnasa prebegao na internet. Postao voljen tek kada je naučio da živi omražen. Neretko pogađa istinu zbog čega ga zasipaju poljupicima ili kamenjem. Kad ne piše – spava.