Rođen u Kraljevu, po prvom opredeljenju fudbaler, danas stanovnik Berlina i deo nacinalnog tima. Ali ne fudbalskog, već odbojkaškog. Najveći talenat generacije predstavio se naciji u velikom svetlu, sa nagradom najboljeg blokera Evropskog prvenstva ove godine.

Interesantne činjenice, svoj odbojkaški početak, uticaj na privatni život i još mnogo toga za vas iznosi Srećko Lisinac.

WANNABE MAGAZINE: Tvoja odbojkaška priča počinje neobično. Prevenstveno si bio zaljubljenik u fudbal. Kako je sve to počelo?

Srećko Lisinac: Tokom celog svog detinjstva sam pratio fudbal, sanjao da ću jednoga dana biti među najboljim fudbalerima sveta, pa sam tako počeo i da ga treniram sa 9 godina. Sve je to trajalo do moje 16. godine kada su treninzi bili u vreme škole, a naravno nisam hteo da napustim školu zbog fudbala, jednostavno rešio sam da promenim sport. Termini u seoskom klubu “Gračac” su bili uvek posle škole, tako da sam imao vremena za sve, ne sluteći da ću možda jednog dana biti na mestu gde sam sad. Ubrzo je i superligaški klub “Ribnica” iz Kraljeva pokazala interesovanje za mene, pa sam prešao tamo.

Slika 1 Wannabe intervju: Srećko Lisinac

Najbolji bloker Evropskog prvenstva

Za pet godina si napredovao i ostvario više nego neki tvoji saigrači koji se ceo život bave odbojkom, kako ti gledaš na to, a kako oni?

Nije dovoljno samo trenirati, već da se i neke kockice slože same od sebe, a ja sam imao sreće u tome. Od samog početka sam imao sjajne trenere i od prvog treninga i svog trenera trudio da upijam kao sunđer sve što mi govori. Kasnije je sve počelo mnogo brzo da se odvija da ja do skoro nisam bio svestan šta se sve desilo u kratkom vremenskom roku. Presrećan sam jer mi je uvek želja bila da se afirmišem kao profesionalni sportista. A mislim da su i moji drugari koji su trenirali sa mnom veoma iznenađeni mojim napretkom, pa mi s vremena na vreme neko pošalje poruku da li se sećam da smo samo pre par godina zajedno igrali i pričali kakav je osećaj zaigrati u reprezentaciji.

Kako si ušao u juniorsku reprezentaciju?

Kada sam odigrao prvi deo sezone u “Gračacu”, počeo sam da treniram sa juniorskom ekipom “Ribnice”, sa kojom sam igrao i majski turnir u Beogradu koji su posmatrali moji budući treneri u juniorskoj reprezentaciji Milan Žarković i Dragan Đorđević i veoma sam im zahvalan jer su prepoznali moj talenat i pomogli mi da napredujem kroz te dve godine. Takođe sam dosta naučio i od mojih trenera u “Ribnici”, koji su od samog početka meni posvetili pažnju i dosta radili sa mnom. Inače prve godine sam bio na širem spisku juniorske reprezentacije, a kada se desila povreda Ivanu Petroviću, ja sam otišao na Evropsko u Belorusiju umesto njega.

Prvu medalju osvojio si kada si debitovao za juniorsku reprentaciju 2010. na Evropskom prvenstvu u Belorusiji, a narednu sledeće godine na Svetskom prvenstvu u Brazilu. Kakav je doživljaj osvojiti medalju na prvom takmičenju noseći nacionalni dres?

To je nešto o čemu sanjate. Nositi nacionalni dres i slušati himnu svoje zemlje je najlepši osećaj koji sam doživeo u svom životu i ne može se prepričati, mora se doživeti.

Svetska liga je posebna po tome što zapravo predstavlja ligaško takmičenje najboljih svetskih odbojkaških reprezentacija. Tvoje prvo učestvovanje je bilo 2012. sa seniorskom reprezentacijom. Koliko je to značilo tvom razvoju kao sportiste s obzirom da si bio okužen najboljim odbojkašima sveta?

Te godine je važnije bilo plasirati se na Ol u Londonu, tako da su igrači igrali dosta utakmica i bili veoma umorni da bi igrali i mečeve Svetske lige. Ukazala se prilika nama mladima i mislim da je veoma ubrzala naš napredak. Na tom takmičenju imate priliku da učite od najboljih igrača, vidite neko njihovo kretanje i trudite se da sve to upamtite. Što se mene tiče, bio sam presrećan kada smo u mojoj prvoj utakmici pobedili reprezentaciju Rusije i kada sam na mreži imao takve protivnike kao što su prvenstveno Muserski (Dmitriy Muserskiy) i Mihajlov (Maxim Mikhaylov).

Proglašen si za najboljeg blokera Evropskog prvenstva ove godine, zasluženo svakako, ali priča ima zrno sreće kada sudija Milan Labasta izgovara “kasno”, šta se zapravo zbilo?

Nisam baš najbolje video taj detalj kada je sudija rekao da smo zakasnili sa izmenom ili šta se već dogodilo. Ostao sam u terenu u finišu 3. seta, bio sam veoma motivisan da stignem svaki njihov napad i dogodilo se da izblokiram na set lopti za nas i da se približimo na set od polufinala. Selektor mi je ukazao poverenje pa sam tako odigrao i sledeće mečeve od početka i presrećan sam jer sam učestvovao u osvajanju medalje na tako velikom takmičenju.

Slika 2 Wannabe intervju: Srećko Lisinac

Nije dovoljno samo trenirati, već da se i neke kockice slože same od sebe, a ja sam imao sreće u tome

Danas si član berlinskog kluba “Berlin Recycling Volleys”, kako ti se čini do sada i koja je razlika od prošlogodišnjeg ugovora gde si igrao za “AZS Częstochowa”?

Klub je odlično organizovan, treninzi su dobri, imamo 13 sjajnih igrača i mislim da trener može bez problema bilo koga sa klupe da stavi u prvu postavu da se razlika ne primeti. U “Czestochowi” je bilo dosta mladih igrača, pa se i puno grešilo, dok su ovde igrači iskusniji i mislim da igramo solidno, a da možemo sigurno još mnogo bolje.

Odbojka ti je svakako profesionalno promenila život, a koliko ti se promenio na ličnom planu?

Sve se izmenilo, nema previše slobodnog vremena, ne zavisim od novca svojih roditelja, već sad ja mogu njima koliko–toliko da pomognem. Mislim da je odbojka učinila da brže sazrim kao osoba i budem bolji čovek.

Šta bi poručio mlađim naraštajima koji pokušavaju da izgrade karijeru u sportu?

Mislim da je najvažnije da slušaju svoje trenere, jer sigurno mogu da nauče dosta od njih, da daju sve od sebe i nikada ne odustaju.


Ana Pantić je student novinarstva, multitasker i folkloraš već više od decenije. Jedino je ljudska glupost može pošteno iznervirati, nikad se ne kaje za ono što uradi, voli kvalitetne ljude i lepe stvari, živi za putovanja i dobru knjigu, užasno je tvrdoglava i zato neizmerno poštuje one koji to znaju da trpe. Smatra da možemo upoznati sami sebe tek kada otkrijemo sopstvene granice, a vodi se citatom “Be yourself. Everyone is already taken.” Oscar Wilde.

 

 

 

 

 

 

 

 

Editors choice