Valentina Broštean je mlada umetnica rodom iz Novog Sada, trenutno živi i stvara u Italiji. Učestvovala je na velikom broju grupnih i samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu, a dobitnica je i više nagrada iz oblasti vizuelne umetnosti. Za naš magazin govori o umetnosti i svom stvaralaštvu.

WANNABE MAGAZINE: Pamtite li momenat u životu kada ste otkrili ljubav prema umetnosti? Ispričajte nam kako je počela vaša priča.

VALENTINA BROŠTEAN: Moja ljubav prema kreiranju, izmeštanju, menjanju stvarnosti jednom svojom ličnom pričom počela je zapravo jako davno. Sećam se da sam kao dete uvek bila sklona tome da odlutam i izgubim se među gomilom flomastera i papira za štampanje koje su mi roditelji redovno donosili sa posla ne bih li ih neumorno ispunjavala svojim zamišljenim kreaturama i dalekim svetovima. Tako sam odrastajući u svom izmaštanom svetu, zadojena crtanim filmovima i najrazličitijom dečijom literaturom zapravo razvijala tu potrebu da se izrazim kroz forme i boje, da tražim i dajem odgovore o sebi i svetu oko sebe jednim vizuelnim jezikom.

Nikad nije bilo dileme ili sumnje oko mojih interesovanja. Dosta godina kasnije, posle završene srednje dizajnerske škole upisala sam Akademiju umetnosti u Novom Sadu na kojoj sam, posle diplomiranja na master studijama, nekoliko godina i radila kao asistent na departmanu za grafički dizajn – vizuelne komunikacije. U toku tog vremena menjao se samo oblik unutar okvira onoga što u najširem smislu danas možemo nazvati vizuelna umetnost. Diplomirala sam na departmanu za grafički dizajn, tokom školovanja gajila sam veliku ljubav ka pozorišnom plakatu, pri završetku osnovnih studija potpuno me je okupirala ilustracija, što za decu, mahom više za odrasle, te je logičan izbor bio master iz oblasti ilustracije na kojem je nastala knjiga “Zašto bubamare jedu ljude?”, na osnovu tekstova i pesama mog kolege Željka Katanića. Ipak, sve vreme mimo obaveza i profesionalnih angažmana, bila sam posvećena slikarstvu, platno je oduvek bilo moja prva i najveća ljubav i njemu sam verna i dan-danas.

foto19 Wannabe intervju: Valentina Broštean

"Zašto bubamare jedu ljude?"

Vaše slike su po mnogo čemu specifične. Odakle crpite inspiraciju i energiju dok ih stvarate? I kako biste opisali svoje stvaralaštvo?

Moj stvaralački opus zasnovan je na istraživanju specifične morfologije likovnog izraza izvedene iz simbolike života savremenog čoveka kao centralne tematike mojih radova. Realno postaje irelano, a deskriptivno ima težnju ka magičnom, time su stvorene dve dimenzije realnosti koje jedna drugu dovode u pitanje. Mene zanima čovek, ljudska priroda, zanimaju me odnosi i relacije, unutrašnji svet bića, njegova duhovnost ili težnja ka istoj, koliko i čovek kao mala nemoćna jedinka u jednom surovom sistemu. Pokušavam da spojim krajnosti: svetlost i tamu, dobro i zlo, lepo i ružno, ljubav i mržnju, ceo spektar svih naših emocija, strahova, želja, nadanja, mogućnosti ili odsustva istih… Tražim balans između surovosti i nežnosti, između stvarnog i izmaštanog.

Volim da kažem da još uvek ponosno u sebi nosim ono isto malo dete zaneseno u nesputanom činu stvaranja, pristupam sebi i svom radu i danas na isti način – iz ljubavi i unutrašnje potrebe da ispričam priču, svoju ličnu priču, ali i onu u kojoj se svako donekle može prepoznati. Ta priča je ponekad angažovanog karaktera sa elementima bunta i osude, sa kritičkim osvrtom i jasno uperenim prstom, dok je u nekim drugim delima izraženiji lirski deo mog karaktera, potreba da stvorim bajkovite daleke svetove, potreba da zaboravim ili pobegnem.

Kako vidite umetničku scenu u Srbiji? Koje su po vašem mišljenju vrline, a koje mane spram drugih evropskih umetničkih scena?

Nezahvalno i nimalo srećno stanje u kojem se naša zemlja danas nalazi svakako da se najviše reflektuje na sve oblasti kulture, nebitno da li je u pitanju film, muzika, vizuelna umetnost, književnost itd. Sasvim je jasno zašto i do koje mere je kultura u našoj zemlji marginalizovana, degradirana, atrofirana. U vremenima kad ljudi preživljavaju nema mnogo prostora za zdrav i plodan razvitak onih sekundarnih, ali uzvišenijih potreba, za većinu zapostavljena i bespotrebna apstrakcija. Mlađe generacije stvaralaca (u koje, još uvek, ubrajam i sebe) vape za evakuacijom, srećnim begom i verom u neki daleki svet koji će im (možda?!) pružiti drugačije perspektive. Starije generacije čine se mahom umrtvljene volje i bez realne inicijative za napretkom, učenjem, integrisanjem (poštovanje izuzecima), jer definitivno jesmo u velikom zaostatku, a nekad je teško uhvatiti korak sa ovim ludim dinamizmom ubrzanog sveta koji je svakim danom sve suroviji, bezobzirniji, netolerantniji, sveta u kome je svako zamenljiv i niko esencijalno potreban. Na globalnom planu svi smo – čini se – deo  jedne velike arene, svi smo lovci i svi smo plen. Svako se bori za svoje parče “plena”, s nadom da će preživeti i ostaviti trag.

U Srbiji sam se školovala, radila u svojoj struci, pokušavala da se u nekom smislu pozicioniram. Svedok sam mnogih malverzacija, protekcija, svedok sam raznoraznih “klanova” i malicioznosti, sa jedne strane. Sa druge strane imam veru u određene mlade ljude i njihovu osvešćenost, imam veru u pojedince i snagu njihove vizije, inicijativa postoji i ukoliko bude prepoznata i podržana nada za opstanak, razvitak i procvat može postati nešto realno i opipljivo. Ipak, ja sam bila jedna od onih koje je život odveo dalje od te “srpske scene” i svakako da na mapi mojih budućih stvaralačkih aktivnosti srpsko tržište nije označeno kao cilj. Radije bih rekla da je to za mene bila polazna tačka.

Od umetnika se često može čuti da su sva njihova dela poput njihove dece – vole ih podjednako. Da li je to slučaj i kod vas ili ipak imate neko delo koje vam je omiljeno?

Ja verujem da je tako, svaki stvaralac vezuje se za svoje radove kao za svoju decu, svi imaju svoje mesto i svoju vrednost. Međutim, ipak postoje razlike i naravno neki projekti imaju veću i jaču sentimentalnu i emotivnu vrednost u odnosu na druge. U tom smislu, jedan od najdražih mi je svakako moj master projekat “Zašto bubamare jedu ljude?”, među onim “starijim”, zatim sasvim sigurno nova serija slika, pod nazivom “Last drop of innocence”, koju upravo završavam za ekskluzivno predstavljanje na mojoj samostalnoj izložbi u Rimu, u Dorothy Circus Gallery-ju, koja će biti otvorena 14. aprila. Postoje, takođe, pojedine slike na platnu iz različitih razdoblja koje su obeležile neke od bitnih događaja u mom životu, te samim tim za mene igraju ulogu nekih ličnih spomenika i “podsetnika”. Izdvojila bih “Self healing princess”, “After the fire”, itd.

foto25 Wannabe intervju: Valentina Broštean

"Self healing princess in circle of life"

Izlagali ste širom Evrope i u Americi. Koja vam je izložba bila najdraža? Koliko se i da li se razlikuju reakcije evropske i američke publike?

Ne postoji jedna specijalna koju bih izdvojila, svaka je bila različita i nosila je sa sobom neko iskustvo i dozu uzbuđenja, uvek novi ljudi, različiti gradovi, različite kulture i pristupi. Volim da ih se prisetim kao jednog lepog niza i radujem se iščekujući sledeće projekte. Nekako, uzbuđenje je uvek veće u periodu koji prethodi realizaciji, ali čim se projekat ostvari i prođe, moj unutrašnji glas priziva nove. Što se publike tiče, ne bih volela da generalizujem stvari jer je pitanje i tržišta i publike dosta kompleksno, u zavisnosti od profila pojedinačne galerije i njenog renomea, pažnje kolekcionara i kruga ljudi koje privlači, pa do prirode same izložbe, lokacije, uloženog budžeta… sve su to činioci koji uslovljavaju i definišu različitost događaja i raznolikost publike, pa i njene reakcije.

Ipak, ako bih morala da pojednostavim samo pitanje tržišta, rekla bih da je između američke i evropske publike, na prvi utisak najviše razlike u pristupu. Amerikanci su za nijansu opušteniji, neposredniji, nemaju tu neku vrstu ponekad i preterane, iznuđene ozbiljnosti koja se može videti kod Evropljana, i makar na osnovu mog iskustva lakše se odlučuju da određeno umetničko delo uvrste u svoje kolekcije.

Sa druge strane, Evropa je kolevka kulture, te samim tim njeni starosedeoci poseduju dubinu znanja i manire na kojima bi im jedan određeni broj Amerikanaca mogao svakako pozavideti.

Stvaralaštvo kog umetnika najviše cenite?

Ima ih veoma mnogo, ne bih nikako mogla izdvojiti samo jednog, to bi bilo potpuno nepravedno. Mogu navesti par imena u najužem izboru, u pitanju su živi savremeni autori, mahom slikari i ilustratori. To su: Džejms Džin (James Jean), Džoi Soren (Joe Sorren), Agostino Arivabene (Agostino Arrivabene), Viktor Kastiljo (Victor Castillo), Nikoleta Ćekoli (Nicoletta Ceccoli), Džef Soto (Jeff Soto), Kamilje Rose Garsija (Camile Rose Garcia), Rebeka Dotremer (Rebecca Dautremer), Mark Rajden (Mark Ryden), Sara Faneli (Sara Fanelli), Ejmi Sol (Amy Sol) i mnogi, mnogi drugi.

foto34 Wannabe intervju: Valentina Broštean

Umetnost i moda u jednom

Spojili ste ljubav prema umetnosti sa modom i odatle je proistekao novi projekat. Možete li nam reći nešto više o tome?

Želeći da približim svoje radove široj i indirektnoj publici, videla sam zahvalnu ideju u tome da svoja originalna dela prenesem na unikatne odevne predmete. Odatle se rodila ideja da uradim seriju majica u tehnici digitalne štampe sa mojim prenesenim originalnim crtežima. Nastala je ženska t-shirt kolekcija pod nazivom “V-Shirts”, od kojih je svaka proizvedena u jednom jedinom primerku, sasvim originalna i eskluzivna. Trebalo je da budu izložene prošlog decembra na “Beogradskoj modi za poneti”, međutim zbog obaveza koje sam imala u Italiji i nemogućnosti da prisustvujem akciji, ove godine nisam uspela to da realizujem. U međuvremenu, cela serija je rasprodata i za proleće se sprema nova tura sa još zanimljivijim rešenjima! Nešto od prošle kolekcije može se još videti na mom online shop-u, na kojem se takođe mogu naći i limited edition printovi, kao i manji ručno oslikani objekti, kutije za nakit i slično. Jedan mali deo mog stvaralaštva pristupačan je svakome kome se dopada moja umetnost.


Lola Radosavljević – bavi se jezikom, književnost nosi u srcu, a osmeh na licu. Hrabro ide kroz život, čuva večito dete u sebi, ruku pod ruku sa Mikom i njegovom parolom “Dok drugi objašnjavaju život, ti mahni rukom i odživi ga!”

Editors choice