Wannabe intervju: Vojislav Radovanović

Wannabe intervju: Vojislav Radovanović

Za Vojislava Radovanovića umetnost je svuda: u polju vizuelnih umetnosti, slikarstva, dokumentarnog filma i umetničkog videa, a u današnjem intervjuu se osvrće na svoje slikarske početke, temu korova kojom se bavi već neko vreme, načinu na koji možemo percipirati njegove slike, ali i problemima sa kojima se savremena umetnost suočava.

WANNABE MAGAZINE: Diplomirao si slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, ali svoje umeće si razvijao i u Austriji i Francuskoj. Da li je takav vid interkulturalnog učenja bitan za mlade umetnike i da li je to iskustvo uticalo na tvoj rad?

VOJISLAV: Svakako da jeste. Imao sam veliku sreću da relativno često tokom studija u Beogradu putujem i po inostranstvu. Da posećujem neke važne svetske izložbe, galerije i muzeje i svaki put kada bih se vratio imao bih drastično širih pogleda, kako na savremenu umetničku produkciju kod nas, tako i na naše bogato kulturno nasleđe. Naravno, najveći utisak na mene ostavila su dva malo duža boravka u inostranstvu. Prvi je kada sam tokom 2004. godine kao stipendista austrijske fondacije Kultur Kontakt boravio na Salzburškoj letnjoj akademiji, gde sam imao priliku da slušam predavanja najuglednijih profesora i najpoznatijih umetnika iz celog sveta. A drugi put 2011. godine, kada sam kao umetnik rezident boravio skoro četiri meseca u čuvenom Siteu u Parizu (Cite international des arts Paris). Reč je o jednom od najvećih privatnih projekata promovisanja i stipendiranja umetnosti u celom svetu.

Site je zamišljen kao pravi grad umetnika gde na jednom mestu, u srcu Pariza, usred Marea i na Monmartru, imate prostrane slikarske studije u kojima žive i rade umetnici iz celog sveta. Upravo na takvom mestu razmena informacija, druženje i razgovori sa drugima mogu potpuno da formiraju i definišu stav jednog mladog stvaraoca. Imao sam veliku sreću da upoznam zaista veliki broj umetnika, istoričara, ali i galerista i da u najdirektnijoj komunikaciji naučim ili saznam kako šta funkcioniše u tom divnom, ali nemilosrdnom, svetu umetničkog tržišta.

IMG 9664 Wannabe intervju: Vojislav Radovanović

Dok slike stoje u galeriji, svaki slikar već pravi nešto novo

Priroda predstavlja jednu od najčešće prikazivanih tema u slikarstvu, ali ti joj prilaziš na osoben način, ispunjen simbolima i porukom koja se nalazi ispod prvih slojeva tumačenja. Koje motive bi izdvojio kao centralne u svojim “pričama”?

Priroda jeste najčešći motiv u celokupnoj produkciji, kako savremene umetnosti tako i najčešći motiv koji se sreće u istoriji umetnosti. U želji da stalno stvore nešto novo, umetnici pokušavaju da ponekad pobegnu od prirode, ali ja imam onu iskonsku potrebu da kroz motive “korova” i divljih livada prenesem svoju poruku.

Već neko vreme baviš se temom korova koji simoboliše nepravedno osuđene ili etiketirane ljude. Na taj način osvrćeš se na stanje u društvu koje sve češće posmatra isključivo površno, ceni lepo, a surovo odbacuje one koji se ne uklapaju u postavljene kriterijume i koji su drugačiji. Da li to upravo vidiš kao cilj umetnosti – da reaguje i ukaže na pojave koje nas okružuju?

Zadatak umetnika jeste da na neki način bude hroničar svog vremena ili da, kada već ne može da rešava, ono bar upućuje na postojanje određenih problema. U opažanju mog slikarstva postoji nekoliko nivoa percepcije.

Prvi je onaj najuočljiviji, estetski nivo. Veoma se trudim da mi slike budu lepe i da na prvi pogled budu dopadljive, skoro dekorativne. Posle horora koji nas je zadesio u pravom životu, ali i posle umetnosti u kojoj je pomalo i sramota baviti se estetikom, prava je avangarda lepo slikati lepe motive. Ljudi intuitivno reaguju na lepo.

Onaj nešto dublji nivo je filozofski, simbolički. Serija slika i crteža na kojoj radim poslednje tri godine zove se veoma poetski – “Korov uvek procveta”. O korovu na prvi pomen imamo veoma ružno ili negativno mišljenje, ali, kada malo razmislite, stvari stoje potpuno drugačije. Za početak, korovi su veoma lepi, oni samoniklo rastu i u nečijoj bašti ili pored puta, ali i u pukotinama betonskih pločnika – oni rastu bez obira da li ih mi čupali, trovali, spaljivali… Korovi su neodvojiv deo ekosistema, mnogi korovi su lekoviti, mnogi jestivi. Dakle, svaki put kada ih generalizujemo mi se ogrešimo o sve njih. Korov je veoma lako čitak simbol za sve pripadnike ljudskog roda koji dele istu sudbinu. E, zato su korovi kao i svi mi, kao i Srbi, Jevreji, Romi, homoseksualci, oni koji su ekspaltisani, ugnjetavani, ponižavani, nepravedno osuđeni… Ovih poređenja ima zaista mnogo. Veoma često mi neki ljudi prilaze i kažu kako se čak i prepoznaju u baš određenim biljakama, ali me uvek oduševi to što svi koji prepoznaju simbolizam u mojom slikama prepoznaju i tu afirmativnu i motivacionu poruku sadržanu u naslovu “Korov uvek procveta”…

Postoji još jedan nivo percepcije mojih slika, a to je je duhovni, teološki pogled. U opštoj krizi koju danas, 2013. godine, osećamo svi, bez obzira da li živimo u Srbiji ili bilo gde drugde na planeti, od najčešće pominjane finansijske krize do krize nacionalnog i ličnog identiteta, retko kada se pominje najprisutnija kriza duha.

Untitled Panorama4 Wannabe intervju: Vojislav Radovanović

“Vaše livade su melem za oči, ali i za dušu.”

Šta dobro korov može da nam donese? Naslov serije radova “Korov uvek procveta” upućuje na pobedu nad ljudskom potrebom da se vodi predrasudama. Da li je to naznaka optimizma i vere u promenljivost ljudske prirode?

Naravno da jeste. Različiti ljudi u mojom slikama će pronaći različite scenarije. Za sada sam od publike čuo različite komentare, ali mi je najdraži jedan koji mi je uputila jedna divna penzionerka. Rekla mi je: “Vaše livade su melem za oči, ali i za dušu.” Upravo tu reakciju doživljavam kao krajnji cilj moje umetnosti.

S obzirom na pretrpano tržište i veliku količinu sadržaja koja se publici svakodnevno predstavlja, umetnici mlađe generacije često se opredeljuju da šokiraju kako bi skrenuli pažnju na svoj rad, ali ti si odabrao mirniji, neinvazivan postupak koji čuva estetski izraz. Da li si odabrao teži put i da li si zadovoljan reakcijom koju tvoji crteži i slike izazivaju?

Jedan od najvećih problema savremene umetnosti je njena slaba vidljivost. U Srbiji se često mogu čuti razne optužbe na račun države, institucija ili medija koji ne podržavaju dovoljno kuturni ili umetnički sadržaj. Ovo jeste jedno od objašnjenja, ali postoje i drugi razlozi. Čovekova potreba za umetničkim doživljajem je često već ostvarena kroz spektakularne sadržaje koje možemo da vidimo na televiziji, u bioskopu, u novinama, na internetu itd… Dakle, u toj “trci za pažnju publike” umetnost mora da se sama izbori za pogled posmatrača. Postoje različite strategije kojima umetnost može skrenuti pogled na sebe. Najčešće je reč o spektaklu, šoku, hororu koji nas poziva da kroz određeno umetničko delo dokučimo neku dublju poruku.

Naravno, nabolji primer za to je jedan od najpoznatijih, a meni omiljenih umetnika Demijen Hirst (Damien Hirst), koji zastrašujućim instalacijama, ambijentima, mrtvim telima životinja podseća na nezaobilaznu temu svih velikih majstora – “Memento Mori”. Upakovan u savremeni dizajn, Hirst je hroničar našeg vremena, ali i umetnik-prorok čiji radovi izazivaju katarzu, podstičući sve nas da sebi postavimo ona najfundamentalnija pitanja. Naravno, umetnost koristi i razne druge strategije: izlazak iz galerijskog prostora u javni prostor, bavljenje najaktuelnijim, gorućim političkim pitanjima, pitanjima prava čoveka, nacionalnog identiteta, pitanjem pola i roda, pitanjem manjina itd…

No, svojom angažovanošću savremena umetnost kod nas često zapada u začarani krug elitizma. Tome doprinosi očigledan nedostatak novca, ali i jedan opšti trend izvesne “kacelariske” estetike, u kojoj su sami umetnički radovi isproducirani da već na prvi pogled, nekome ko nije likovna publika, deluju zastrašujuće dosadno. I tako poruka koju su svi trebali da čuju ostaje percipirana tek od nekolicine upornih posmatrača, a takvih je nažalost sve manje i manje. Likovnu publiku ne treba posmatrati kao elitnu grupu ljubitelja umetnosti, već drastično šire. Privući pažnju publike lepim nije ni teži ni lakši način, to je naprosto moj način da publiku podstaknem na dublje promišljanje sveta u kome živimo.

Vojislav izloba 781 Wannabe intervju: Vojislav Radovanović

Korovi su neodvojiv deo ekosistema, mnogi korovi su lekoviti, mnogi jestivi

Početkom novembra u Galeriji Eurocentar otvorena je još jedna tvoja samostalna izložba pod nazivom “Projekat: Rajski vrt”. Šta se krije u tom nazivu? Kako izgleda tvoj Rajski vrt?

U naslovu izložbe “Projekat: Rajski vrt” reč “projekat” je dvosmislena, može biti konstatacija da je sam Rajski vrt izmišljen ili “konstruisan”, a može biti i poziv da zaboravljane duhovne vrednosti “rekonstruišemo”, da taj vrt probamo da nađemo negde u nama samima. Na izložbi sam, pored slika i crteža korova, predstavio i seriju slika stabala, sa direktnom asocijacijom na drvo saznanja dobra i zla. Postoji jedna veoma interesantna kabalistička pretpostavka o izgnanstvu iz Raja. Naime, kada su Adam i Eva pojeli jabuku i time postali ravnopravni sa Bogom, zapravo nisu bili isterani iz Raja. Naprotiv, oni su isterali Boga iz Raja, čime smo mi, njihovi potomci, nastavili da živimo u Raju. Dakle, planeta je naš Raj, ali odsustvom božanske prirode, naš Raj je postao profan, lišen sakralnog osećaja i doživljaja. Ljudi su počeli da posmatraju sve kroz prizmu dobra i zla, korisnog i nekorisnog, postali su žrtve sopstvenih predrasuda u svetu najrazličitijih aršina za sve nas. Čovek zaista jeste postao ravnopravan sa Bogom. Samo da podsetim da su genetski modifikovani organizmi danas na našem svakodnevnom jelovniku, dok je internet potpuno umrežio celu planetu. Još jedna zanimljiva činjenica odnosi se na savremenu medicinu i veoma popularnu plastičnu hirurgiju. Danas, uz dovoljno novca i dobrog hirurga, vi sami možete da kreirate svoje telo ili čak svoju seksualnost. Mi jesmo ravnopravni sa Bogom, samo u sebi moramo regenerisati zaboravljenu, apsolutnu moć duha.

Pored slikarstva kao primarne profesije, prisutan si u, na prvi pogled, potpuno drugačijoj sferi. Kao voditelj i autor radio si na TV Avala, Radio-Televizija Srbije, Studio B i bio uključen u projekat Artyčok televizije koja promoviše evropske vizuelne umetnike mlađe generacije. Kako je došlo do tog angažmana? Da li je pogled iznutra i upoznavanje sa načinom na koji mediji funkcionišu doprineo da bolje promovišeš svoj, ali i rad drugih umetnika?

Da bih došao do toga da imam svoju emsiju na televiziji, svakako sam morao da prođem čuveno iskustvo “dosadne” informative, zahvaljujući tom iskustvu od čitavih godinu dana rada na TV Avala, stekao sam ona najosnovnija znanja o televiziji, uređivanju i živom programu. Posle toga, dobio sam priliku da na televiziji radim ono što zaista želim i volim. Redakcija kuture RTS-a je mesto gde sam kreativno mogao najviše da se ostvarim, kroz rad na emisiji “Likovna kolonija” ili pravljenju priloga za čuvene emisije “Beokult” i “Metropolis”, dok je Studio B televizija na kojoj sam više od dve godine bio voditelj, ali i snimatelj emisije “Gradologija”.

I tako sam, kao neko ko je završio Fakultet likovnih umetnosti, veoma brzo shvatao kako treba u par minuta ili u pola sata predstaviti slikara ili bilo kog drugog umetnika; dok sam, kao neko ko radi na televiziji, razumeo kako funkcionišu mediji, pa čak i kako se direktnije prenosi poruka. Ja nisam usamljen slučaj na ovoj relaciji. Čuvena Biljana Willimon to radi besprekorno, godinama inspirišući sve nas, Maja Skovran je još jedan primer, Vesna Opavski takođe. A najčuveniji je britanski umetnik i TV autor Metju Kolings (Matthew Collings) čije emisije treba da budu deo svačije opšte literature. Oni su samo neki od mnogih, a meni značajni autori – jer se bave i vizuelnom kulturom i medijima.

Vojislav izloba 833 Wannabe intervju: Vojislav Radovanović

Poslednja samostalna izložba simbolično nosi naziv “Projekat: Rajski vrt”

Upoznat si sa fazom kroz koju prolaze mediji i najezdom komercijalnog i niskokvalitetnog programa. Koliko je u trci za gledanost teško pronaći mesta za kulturno-obrazovni i umetnički program i postoji li interesovanje za njegovo razvijanje?

Postoje dva velika perioda televizije: vreme JRT-a, vreme državnog finansiranja, proizvodnje i uređivanja programa, i vreme sadašnje. Vreme tačne cene svakog sekunda na svakoj, državnoj ili privatnoj, televiziji; “sekunda” koja treba da finansira rad, a mnogo češće i sam opstanak televizija. Danas na televiziji više nisu potrošna roba oprema, trake ili kamere već lica, odnosno ljudi… Danas program koji se proizvodi više liči na svojevrsnu anesteziju koja apsolutno oslabljuje ili potpuno blokira kritičku misao gledalaca. Ono što je najopasnije nisu plasirane informacije već sažvakani stav koji se bez bilo kakvog promišljanja u glavi gledalaca usvaja kao definitivan.

Ono gde kulturno-obrazovni program postoji i gde se neverovatnom brzinom razvija je internet. Na YouTubeu ili Vimeou možete pronaći neverovatne dokumentace, autorske emisije, gomile dosta interesantnih predavanja…

Jedan deo mojih emisija, priloga i reportaža koje sam napravio producirane su pod “creative commons” licencom. To je licenca koja okuplja kreativne ljude na celoj planeti koji su svoje stvaralštvo putem interneta pustili u slobodno korišćenje ili emitovanje. Tako je stvorena nepregledna baza znanja i kreativnost koja se svaki dan poput univerzma širi i dopunjuje, a besplatna je – što je najvažnije.

Tvoje izložbe izdvajaju se po konceptu koji uključuje radionice, performanse i mini koncerte. Da li je multidisciplinarnost ono što je nedostajalo izložbama u našoj zemlji?

Koliko god to u Srbiji bilo zanemareno ili strano, bilo koja javna delatnost ili angažovanje moraju imati i edukatvni karakter. Ne vidim sebe kao umetnika koji samo treba da što skuplje proda svoju sliku, kao što ne vidim sebe ni kao TV autora koji voli da se prikazuje na malim ekranima da bi dobio svoj skromni honorar. Volim da mislim da je moja uloga ipak malo ozbiljnija. Voleo bih da moje emisije ljudi vide kao jednu vrstu dokumenta, video hronike o savremenoj umetnosti kod nas. Kao slikar pokušavam da prenesem estetsku, kao i ljudsku poruku tolerancije, ali i da podstaknem ljude da u ovom teškim vremenima obrate pažnju i na svoj duh i zanemarene duhovne vrednosti. Da kroz likovne radionice za decu ili čajanke za publiku učestvujem u stvaranju budućih navika i ljubavi prema kulturi, umetnosti ili onoj iščezloj, ranijepomenutoj kritičkoj misli… A kada pravim otvaranje izložbe, iz poštovanja prema svakome ko je izdvojio dva ili tri sata svog slobodnog vremena, naravno da moram da napravim ne samo interesantnu postavku već i lep ugođaj, koktel ili propratni program.

Mini koncerti na otvaranjima izložbi su nažalost skoro zaboravljeni u Beogradu… Ja opet imam veliku sreću da moja sestra od ujaka Jela Jelena Mihailović često bude raspoložena da mojim gostima učini dodatni plezir i odsvira nešto na svom violončelu. Zbog toga sam uvek izuzetno srećan i počastvovan, a nadam se i svi moji gosti.

Iza sebe imaš na desetine izložbi u zemlji i inostranstvu, a u toku je tvoja 13. samostalna izložba. Koji je sledeći korak? Planiraš li da slediš pomenuti tematski ciklus ili pripremaš nešto novo?

Dok slike stoje u galeriji, svaki slikar u ateljeu nastvalja da vredno radi. Tako je i u mom slučaju. Meni je veoma dragoceno da slike koje, zbog različitih okolnosti, nisam imao priliku da sagledam u jednom prostoru, kao celinu, sada imam izložene u Galeriji Eurocentar. Neke slike su pronašle vlasnike, a neke su putovale po raznim izložbama po Srbiji i Evropi. Mislim da je za umetnika veoma važno da zaboravi za neka od svojih dela, jer kada ih ponovo vidi, u njima može da uoči neke sasvim drugačije kvalitete, značajne za buduću produkciju.

U mom ateljeu već se završavaju neka platna koja možda nikada neće biti izložena jer će direktno pronaći kupca, ali svakako da je svaki stvaralački proces kreativno istraživanje koje donosi novine i iznenađenja.


Vesna Marić ima pregršt razloga da veruje da je u prošlom životu bila mačka: kotrljavo R, dečiju radoznalost, sindrom “noćno ludilo”, sposobnost da se uvek dočeka na noge, obaveznu dnevnu dremku, pa čak i kandže. Zato se uvek nasmeje kada je neko nazove kučkom. I, kao što je rekla Colette: “Ne postoje obične mačke”.