Šarenilo uma, poletnost zvuka i duha, pozitivne vibracije, život u gradu, ljubav, osmesi, originalnost i šest momaka koji, kako bi oni rekli, “vole sve noćne zvukove”, ili ukratko – bend Sinestezija.
Bend je nastao 2006. godine, a čine ga vokal Miloš Ratker, basista Marko Vlajčić, klavijaturista Marko Vesić, bubnjar Vladimir Jevtić i gitariste Aleksandar Gospodinov i Miloš Girić. Možda ste imali priliku da ih čujete i doživite na nekom od njihovih nastupa, da li u nekom klubu ili na nekom od festivala na kojima su nastupali, kao što su Long Night, Mixer, Belef, Love Fest, Vračar Rocks, Next Fest, a možda ih poznajete od njihovog prvog singla “Auuum”, kojim su osvojili srce publike u emisiji “Jelen Top 10”. Za sebe kažu da su muzičari i veruju da u Srbiji rokenrol živi, samo mu je pomalo uskraćena prilika (tj. scena) na kojoj bi mogao da se iskaže. Ako ipak niste imali priliku da osetite zavodljivost zvuka i pozitivnog duha Sinestezije, pravo je vreme da ih upoznate. Čak i kada nisu na sceni sa njima je zagarantovan dobar provod: ozbiljan i iskren razgovor koji smo vodili sa pevačem Milošem i basistom Markom za Wannabe bio je najviše začinjen smehom. Iako smo već polako ušli u jesen, unesite u svoju svakodnevicu još jedan topli talas uz spot za njihov aktuelni singl “Mexico”.
WANNABE MAGAZINE: Za Sinesteziju znamo da je nastala 2006. godine, a široj publici postali ste poznati prilikom nastupa za emisiju “Jelen Top 10”. Ali kako je tačno nastala Sinestezija i zbog čega se bend baš tako zove?
Miloš: Kao i većina priča bendova, nastala je od najbližih drugara koji su znali da sviraju. Moj prvi komšija je bio bubnjar, drug iz odeljenja je bio basista, njegov brat je gitarista i najbolji drug gitariste još jedan gitarista. Tako smo se organizovali, svako je doveo prvog najbližeg i eto ti benda. A u prve tri svirke promenili smo tri imena. Prvo ime je bilo vezano za trenutak, ne mogu da se setim kako smo ga definisali, kao, ovo se sad dešava i nikad više i to nam je zvučalo toliko glupavo da smo morali brzo da promenimo ime. Ja sam u to vreme čitao biografiju Džimi Hendriksa (Jimi Hendrix), u kojoj se pominje da je on bio sinesteta i da je prosto video boje dok je svirao gitaru, to je tumačeno na različite načine, neki su govorili da je to zbog halucinogenih droga, ali su na kraju skontali da postoji ta predispozicija da se ljudima mešaju čula i da se od toga pravi luda kombinacija. U isto to vreme se emotivala na BBC-u emisija o raznim tipovima sinesteta, pri čemu je jedan konobar pri zvuku neke reči dobijao razne ukuse u ustima, tako da je od neke obične porudžbine njemu moglo da pripadne muka. To su neke dve, recimo, zanimljive priče o tome kako smo došli na ideju da bendu damo ime Sinestezija.
Da li se sećate svog prvog nastupa, kada je bio i gde?
Miloš: To je bio 11. januar 2006. godine u klubu “Fest” u Zemunu. I taj datum slavimo kao rođendan benda, pošto ne znamo kada smo tačno nastali. Da znaju ljudi kada da nam čestitaju na Facebooku.
Vaš muzički stil okarakterisan je kao mešavina altrernativnog i indie-rocka, popa i panka, pod uticajem new wave-a, a kako biste vi definisali zvuk Sinestezije?
Marko: Sve to zajedno.
Miloš: Meni je lično ta definicija pravaca više vezana za vreme u koje je neka muzika nastala. Kada smo se okupljali slušali smo new wave, i to je nešto na čemu se bazira naš zvuk, ali se on i dalje razvio. Pratimo britansku scenu, alternativnu scenu, pa i pank. Naša muzika je miks svega toga.
I kada nisu na sceni, sa njima je zagarantovan dobar provod: ozbiljan i iskren razgovor koji smo vodili sa pevačem Milošem i basistom Markom bio je najviše začinjen smehom
Kako nastaju pesme Sinestezije, da li sve sami stvarate ili imate neku pomoć i sa strane, na primer, oko pisanja tekstova ili komponovanja melodija?
Miloš: Sve sami radimo. Ja pišem tekstove, a muziku pišemo, u suštini, svi zajedno. Zajedno sklapamo sve pesme, početne ideje za svaku pesmu donose svi članovi.
Tekstovi vaših pesama se prilično razlikuju od tekstova drugih bendova po svojoj emotivnosti, u čemu nalazite inspiraciju za stvaralaštvo?
Miloš: Pa, inspiraciju crpimo iz svakodnevnog života, najviše iz te neke ljubavi što može da se pročita u našim tekstovima, a i iz samog života u gradu i svih stvari koje muče i raduju mlade koji žive u gradu.
Marko: I stare… (Smeh)
Šta slušate privatno i pod uticajem čije muzike je nastala Sinestezija?
Marko: Sve slušamo, apsolutno sve. Od ovoga što je Miloš već pominjao, nova i stara britanska scena, američka scena šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih. Rokenrol i sve što je na ovaj ili onaj način u sudaru sa njim. Po periodima, osamdesetih godina – mančesterska scena, kada govorimo o staroj Jugoslaviji – riječka scena, beogradska scena, zagrebačka isto. Svi bendovi koji su činili te scene, da ih ne nabrajamo – ima ih beskonačno.
Miloš: Pa Bitlsi i Stounsi su nekako već superbaza za sve kasnije što se dešavalo u muzici. Nekako se od njih sve grana kao rok porodično stablo. Svi potiču od njih i svako je pokušao da ih na neki način imitira i iz toga nešto svoje stvorio.
Da možete da izaberete bilo kog izvođača, sa kime biste voleli da sarađujete, ko su vam idoli?
Miloš: Džim Morison (Jim Morrison). Od njega je sve krenulo, čovek piše pesme i uživa na plaži, ne možeš da ne pomisliš, kao, baš je dobro, hoću i ja tako. Ali to se nekako preboli, ostane večna ljubav, preboliš Džima i nastaviš dalje sa svojim životom. Ali ne znam sa kime bih voleo da nastupam, to mora da bude neki dobar muzičar ili bend.
Marko: Ja bih rekao sa Džoni Marom (Johnny Marr).
Miloš: Da, recimo Džoni Mar, gitarista iz Smitsa i kasnije mnogih drugih bendova, sa njim bismo sarađivali.
Ko ste vi kada ne svirate u Sinesteziji? Da li živite život Sinestezije i van scene i studija i da li Sinesteziju doživljavate kao posao ili kao nešto što volite da radite u slobodno vreme?
Marko: Business and pleasure, što bi rekli. Uglavnom već godinama provodimo gotovo sve vreme koje imamo na raspolaganju zajedno, praveći muziku i planove za neku lepšu sadašnjost i još bolju budućnost. Sve čime se bavimo van Sinestezije je nekako sporedno, svako ima neko svoje zvanje, ali mi se trudimo da akcenat stavimo na to naše bavljenje muzikom.
Miloš: Zaista dovoljno vremena, tj. skoro sve vreme provodimo okupirani bendom, tako da slobodno možemo i da kažemo da se time bavimo.
Pošto ste beogradski bend, gde u gradu možemo da vas sretnemo, gde izlazite privatno?
Marko: Mnogi klubovi koji su nekada bili rokenrol uporište Beograda više ne postoje. Uvek se trudimo da u bilo kom intervjuu to napomenemo, konkretno, Akademija je zatvorena, SKC Mali klub – tamo je sad knjižara, ja prosto ne mogu da verujem da toliko ljudi čita u Srbiji – da je to zaista tako stvari bi ovde bile malo drugačije, ali šta je tu je. Beogradu fale mali, srednji i veliki koncertni prostori i mi se i našim nastupima nekako trudimo da to oživimo i da prostori koji možda nisu baš prikladni za rokenrol, po nekima, to postanu. Pre par nedelja smo u Knez Mihailovoj nastupali, imali smo iznenadni koncert, koji je fantastično prošao i to je ujedno i dokaz da u ovom gradu i zemlji ima interesovanja za takvu vrstu muzike, jer su to ispratila i deca u kolicima, a i starci u kolicima. To je kao “Politikin Zabavnik”, rokenrol je muzika za sve, pa ko se u čemu prepozna. Samo mu je potreban prostor. Mi u suštini izlazimo u svaki rokenrol prostor.
A kada izađete, da li vam se tamo dešava da vas ljudi zaustavljaju i prepoznaju?
Marko: Pa ne, zato što smo uvek maskirani pri nastupima i imamo neke iskrivljene face dok sviramo, pa verovatno kad nas vide namrgođene na sivoj ulici, kažu: Vidi ovog što je tužan. Šalim se, ne, još uvek se to ne dešava, mada kada sviramo van Beograda ljudi imaju drugačiju sliku, ko prati, i tamo je pristup publike drugačiji, malo je intenzivniji i iskreniji. Ovde je zasićenost velika, i samim događajima u glavnom gradu, svako veče se nešto dešava. Mi imamo tu našu bazu ljudi koji nas vole i prate, i ona je tako iskrena i toliko je u priči, da ih sve znamo već lično i onda je to druga priča – kada ih sretnemo ispričamo se, nije to da nas je neko nepoznat prepoznao na ulici.
Za sebe kažu da su muzičari i veruju da u Srbiji rokenrol živi, samo mu je pomalo uskraćena prilika (tj. scena) na kojoj bi mogao da se iskaže
Jeste li zadovoljni odgovorom publike na vašu muziku?
Miloš: Pa to što kaže Marko, ti ljudi koji dolaze kod nas, oni su iskreni i vole naše pesme i nekako kao da su oni pisali te pesme, kada ih gledamo dok sviramo vidimo osobe koje naše pesme lepo primaju i uživaju u njima, to su neki pozitivni i odani ljudi. Skoro smo imali svirku u Petoj beogradskoj gimnaziji u okviru BELEFA, gde je pljuštala kiša i ljudi su stajali na toj kiši i to je bilo zaista dirljivo. Mi smo ih pozvali da dođu na binu da se sakriju sa nama, ali su organizatori rekli da je to nemoguće jer će pasti bina. Ipak, ljudi su do kraja bili tu i stvarno je to bio lep doživljaj. Pokušavamo da se približimo onima koji ne znaju da i dalje postoji rokenrol, zato i radimo te akcije, kao, na primer, već pomenuti iznenadni koncert u Knez Mihailovoj. Rokenrol nema dovoljno prostora, ljudi ne mogu da ga prate preko medija, jedino putem interneta ko zna i ko je upućen.
Da li mislite da u Srbiji rokenrol još uvek živi ili za njega više nema mesta na ovim prostorima? I pošto znamo da od muzike ne živite, da li verujete da ćete jednog dana moći da živite od nje?
Marko: Da ne mislimo ne bismo se bavili ovime i pričali bismo o nečemu drugome, više verujemo u rokenrol nego u ono za šta smo se školovali. Ako se regulišu autorska prava u ovoj zemlji i ako napravimo nekoliko pesama koje će obeležiti istoriju novog rokenrola, zašto da ne. Treba tako razmišljati.
Miloš: Čovek, ukoliko nešto voli, mora da živi u nekoj dozi imaginacije i to je ono što te pokreće dalje. Ljudi uglavnom govore da li ste ludi, danas da se bavite rokenrolom – ako bismo svi tako razmišljali ništa ne bi išlo napred i onda se mi ponašamo kao da smo u nekim super godinama, u nekom super mestu gde svi baš žele da slušaju rokenrol i mi se tako postavljamo i zadovoljavamo se postepenim poboljšanjima rezultata.
Marko: I stvarno, stvari idu nabolje, sigurno ne brzinom kojom bismo mi voleli, ali smo mi baš velike neke skokove napravili u odnosu na prethodni album. Jedini način da se ide napred je da se gleda u neki horizont koji je malo svetliji.
Doskoro ste imali turneju sa bendom Bolesna Štenad. Koje biste izvođače izdvojili, a koji se trenutno nalaze na našoj rok sceni ili se na nju probijaju?
Marko: Ima bendova koji rade, to je činjenica, samo fali neke opšte podrške da se stvari definitivno promene. Na primer, Stray Dog, oni su interesantni. Problem je što ima previše sadržaja u ovom kontekstu. Danas šta god poželiš možeš da nađeš preko interneta i to je današnji prozor u svet. A nekad si imao par televizijskih i radijskih kanala i morao si da čekaš plejlistu i tek onda da vidiš neki bend i da dobiješ utisak o nekoj muzici. Danas sve to možeš da dobiješ jednim klikom u sekundi i javlja se jedno zasićenje muzičkim sadržajem i to je jednim delom problem. U našoj zemlji je problem što ljudi više kao da nemaju vremena za muziku i ne prepoznaju autorstvo. Mnogi bendovi ne rade na autorskom, ja bih to nazvao lošim kratkoročnim planom, bend se usvira, postoji neki interes u parama, svira se istih tuđih 50 pesama i svi su kao programirani. To je bukvalno fabrička proizvodnja neke muzike. A mi se trudimo da to promenimo, maksimalne resurse i napore ulažemo u svoj bend, po ugledu na neke svetske zvezde.
Miloš: Mašta Bašta, reggae bend. Tih bendova stvarno ima mnogo. Šteta je što ljudi danas nemaju pravu sliku, svi govore da rokenrol ne postoji i da su osamdesete i devedesete bile bolje i da su tada bolje svirali – to nije tačno, mi smo u “Bigzu”, probamo tamo već pet godina i tamo ima mnogo bendova i niko ne može da kaže da od njih nijedan ne valja, prvo ljudi treba da čuju njihovu muziku.
Takođe, u poslednje vreme smo često imali priliku da vas viđamo po festivalima, da li postoji neko mesto, klub gde redovno nastupate?
Miloš: Sinestezija ima redovne klupske svirke po Beogradu, pokušavamo i u nekim drugim gradovima da budemo redovni, na primer u Kragujevcu, Novom Sadu – to su isto mesta koja češće obilazimo.
Marko: Glavni problem je što nema klubova po Srbiji gde može da se svira. Sve je teža situacija, a mi se u skladu sa njom ponašamo. Kada nas negde pozovu mi nađemo način da tamo dođemo uvek.
Svoj prvi album “Šminkanje Stvarnosti” objavili ste krajem 2011. godine, a nedavno ste promovisali svoj novi singl “Mexico”. Na čemu trenutno radite i da li uskoro možemo da očekujemo novi album?
Marko: Sad ulazimo u studio da snimamo novi album, sigurno pre kraja godine može da se očekuje nešto novo. Sad snimamo intenzivno.
I za kraj, kako vidite sebe i Sinesteziju za deset godina?
Marko: Izgledaćemo mlađe nego sada. (Smeh)
Miloš: Pa vidimo se kao predvodnike, ili jedne od predvodnika nečeg svežeg i nečeg novog što bi trebalo da odmeni neku staru gardu. Nadamo se da ćemo biti neka žiška za neku novu generaciju ljudi koji će se baviti muzikom.
Marko: Ako se pojavi bar jedan bend koji će svirati pod našim uticajem mislimo da je naša misija uspela.
Fotografije: Irina Jemcov
M. Z.
